НА НОВОМ ГРОБЉУ У БЕОГРАДУ КРЕМИРАН ТЕНОР НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА СЕРГЕЈ ДУБРОВИН (1942-2015)

Испраћај за кремацију посмртних остатака драмског тенора, некадашњег првака Опере Народног позоришта, Сергеја Дубровина одржан је у среду 9. септембра на Новом гробљу у Београду.
Поред ковчега прекривеног цвећем, уз тихе звуке класичне музике, чланови породице примали су саучешћа док су пријатељи и колеге одавали последњу почаст признатом уметнику.
Међу њима су били в.д. управника Народног позоришта (НП) у Београду Дејан Савић, првакиња Опере НП Јадранка Јовановић, њена колегиница из ансамбла Иванка Крстоношић Раковић, познати оперски певач Оливер Њего, проф. др Милован Здравковић, директор Музеја НП Драган Стевовић...
Опраштајући се од Дубровина, који је преминуо 31. августа у Београду, у 73. години, Савић је, између осталог, казао да је његовим одласком остала велика празнина на нашој оперској сцени.
Подсећајући да је у Народно позориште дошао почетком деведесетих година прошлог века, Савић је истакао да је Дубровин већ у самом старту показао о каквом је великом уметнику реч тумачећи маестрално неке од веома захтевних тенорских улога у операма „Отело“, „Аида“, „Кармен“...
- Ми смо га одмах заволели. Не само због тога што је имао изванредан и моћан глас, већ и зато што је био диван и једноставан човек. Годинама касније, и у оно тешко време, током бомбардовања крајем деведесетих, био је са нама. Могао је да оде, али није хтео. И тада је, практично, носио репертоар опере Народног позоришта – указао је он и приметио да је својим понашањем „био узор за све нас како један оперски уметник воли своју професију и жртвује се за њу“.
- За све што је урадио за Народно позориште, нека му је хвала и вечна му слава – додао је Савић.
Последњи поздрав, дирљивим и бираним речима, Дубровину је упутио његов дугогодишњи пријатељ, професор Чеда Вучковић.
Присутни се се од угледног уметника опростили уз звуке Адађа у ге-молу, венецијанског барокног композитора Томаза Албинонија.
Дубровин је рођен 3. јуна 1942. године у Самарканду, у Узбекистану, а после завршеног Лењинградског конзерваторијума, одмах је позван у Бољшој театар.
Потом прелази у Кијевску оперу, а одатле, као првак, одлази на светска гостовања где је веома запажено наступао у „Пиковој дами“ (у Мадридској опери), док је од Шостаковича за улогу Сергеја у „Катрини Измаиловој“ (Висбаден) добио изванредне похвале које су на његов будући развој деловале веома подстицајно.
У свом формирању, прошао је кроз три фазе: на почетку каријере певао је најпре као бас, затим као баритон, а кад је почео да пева тенорске улоге, прва партија му је била Фауст. Певао је и драмски и лирски репертоар (познавањем бел канта био му је омогућен такав регистар).
Посебне духовне културе, Дубровин је умео да истакне уметнике који су на њему оставили неизбрисив траг  и били значајни за његов развој као уметника. Међу њима су Константин Семионов, диригент позоришта Киров из Лењинграда, редитељ Смолич из истог позоришта, потом Стјепан Турчак...
Од певача, први узор био му је Марио Ланца, као и незаборавни италијански тенор Енрико Карузо.
На сцени Народног позоришта у Београду остварио је низ врхунских улога од којих се посебно памте оне у операма „Трубадур“, „Аида“, „Отело“, „Борис Годунов“, „Кармен“...  
М.Б.