Врхунски сликар, костимограф, сценограф, надалеко признати креатор лутака и светски путник, Милена Јефтић Ничева Костић (1943-2021) запутила се ка вечности.

У свакој од уметничких области којима се бавила, својом је креативношћу и маштом стварала чудесне нове светове. И у свакој била сјајна и необична. Непоновљива.

Колико је било комплексно већ само њено име и презиме, толико је слојевито, садржајно, ствестрано и јединствено било њено стваралаштво. Они који су мислили да се иза Милене Јефтић Ничеве Костић крију бар две особе нису се много преварили, јер је у свом богатом опусу и трајању истински прожела више идентитета.

Рођена 1943. године у Томашевцу, у Банату, чије њиве и Тамиш је овековечила у серији цртежа и пастела, Милена ЈНК дипломирала је на београдском Факултету примењених уметности, где је и завршила постдипломске студије на одсеку за сценски костим.

Много је и са искреном страшћу радила за позориште: и оно "мало", на Ташмајдану (у "Душку Радовићу" је "зарадила пензију"), као и за велике сцене, широм Србије. Као аутор сцене или костима, сарађивала је са нашим врхунским редитељима - Арсенијем Јовановићем, Видом Огњеновић, Миром Ерцег, Егоном Савином, Иваном Вујић, Тањом Мандић Ригонат.

Где год да се нашла на планети, а путовала је неуморно, од Мексика, преко Индије, до Аустралије, уз себе је имала скицен-блок, јер је језик са којим је водила дијалог са свим бићима и стварима око себе био превасходно ликовни.

Од тих белешки потом би у њеном атељеу настајали читави цуклуси. Представила их је на десетинама изложби. Међу првима су настајале серије слика "Кројачки салони" и "Поправке чарапа", из седамдсетих година прошлог века, а уследиле су "Животиње", "Главе", "Жита - оранице - воде", "Избушено небо", "Цветање", "Тропи", до последњег "Сумрака".

Пишући о њеним делима, историчар уметности Јован Деспотовић, у монографији објављеној пре једне деценије, назвао је свој текст према источњачкој максими - "Спазих латицу, видех универзум", управо зато што је успевала, да на платнима, у једном кораку, споји мало, тривијално, једва уочљиво, са огромним, свепостојећим и космичким. Да ухвати оно што се налази између трена и бесконачности.

Радови српске Џорџије О'Киф, како су је звали, налазе се у Народном музеју у Београду, Музеју савремене уметности, Музеју града Београда, Музеју примењене уметности, Музеју савремене уметности Војводине у Новом Саду, Галерији Матице српске, Музеју савремене уметности у Јеревану, Бењамин Духл аудиторијуму у Тел Авиву, Градској кући у Солентуни, Музеју пастела у Сен Кентену, Силпаком универзитету у Бангкоку.

Током свог вишедеценисјког стваралаштва МЈНК награђена је са више од 30 признања. Међу њима су и она за ликовно стваралаштво: откупна награда Музеја савремене уметности, Октобарски салон, Београд, Велика награда Србије, УЛУПУДС (додељује Министарство за културу Србије), Награда за цртеж Четрвтог Бијенала цртежа и мале пластике, Награда Октобарског салона. Награду за животно дело добила је од УЛУПУДУС-а.

Своје легате, за живота, завештала је Галерији Матице срспке и Кући легата, која тренутно баштини најцеловитију збирку његих радова. Пре неколико месеци поклонила је Кући легата и стан-атеље, у коме је живела и стварала, да једнога дана постане место сећања на њену особену личност. Милена Јефтић Ничева Костић нас је, после дуже и тешке болести, напустила јуче у Београду. Почиваће у Томашевцу, где су је путеви увек враћали, где год да је била на земљском шару.

М. Краљ (Вечерње новости)