Пепељуга

САДРЖАЈ
I ЧИН
У пропалом замку Дон Мањифико, његове ћерке Клоринда и Тизбe налазе се у сред једне од својих уобичајених свађа. Њихова полусестра Ангелина, звана Пепељуга, која ради  као породична служавка, пева своју омиљену песму о краљу који је оженио обичну девојку (Una volta c’era un re). На вратима се појављује Алидоро, учитељ принца Дон Рамира, прерушен у просјака. Пепељугине полусестре желе да га отерају, али Пепељуга му даје хлеб и кафу. Дворјани долазе да најаве да ће их принц Рамиро ускоро посетити. Он тражи најлепшу девојку у краљевству и приређује бал на коме ће изабрати своју невесту. Дон Мањифико се нада да ће то бити једна од Пепељугиних полусестара. Богати брак је једини начин да се избегне пропаст породичних финансија. Када се соба испразнила, Рамиро улази сам, прерушен у слугу, да би могао слободно посматрати потенцијалне невесте. Алидоро му је рекао да постоји једна девојка у кући вредна титуле принцезе, а Рамиро је одлучан да сазна ко је она. Пепељуга се враћа и затиче странца. Између њих двоје се одмах јавља привлачност. (дует Un soave non so che). Принц је пита ко је она, а Пепељуга мрмљајући исприча нешто нејасно, а затим бежи. Коначно се појављује „принц” – који је у ствари прерушени Рамиров слуга, Дандини. Мањифико, Клоринда и Тизбe се утркују у ласкању и улизивању лажном принцу, који их позива на бал. Пепељуга тражи дозволу да и она присуствује балу, али Мањифико одбија (квин тет Sig nor, una paro la). Рамиро примећује колико се лоше опходе према њој. Алидоро се поново појављује и извештава принца о томе да у кући постоји и трећа ћерка, али Мањифико тврди да је она умрла. Остајући сами у просторији Алидоро каже Пепељуги да ће је он одвести на бал и објашњава јој да ће Бог наградити њено племенито срце (La del ciel nel l’ar ca no pro fon do). У Рамировом летњиковцу, Дандини дели с принцем своје негативно мишљење о две сестре. Међутим, обојица су збуњени, јер је Алидоро хвалио једну од ћерки. Клоринда и Тизбe се поново појављују, пратећи Дандинија за кога мисле да је прави принц. Сестри која не освоји принца Дандини нуди Рамира за мужа. Њих две љутито одбијају идеју да се нека од њих уда за слугу. Затим улази Алидоро с прелепом непознатом дамом која јако подсећа на Пепељугу. Немоћни да разјасне шта се дешава, сви седају да вечерају осећајући се као да су у сну.
II ЧИН
Мањифико се плаши да долазак непознате лепотице може угрозити шансе његовим ћеркама да се удају за принца (Sia qualunque delle figlie). Пепељуга, уморна од Дандинијевих покушаја да је заведе, изјављује да је заљубљена у његовог слугу. Рамиро пресрећан долази до ње, међутим Пепељуга му каже да мора да се врати кући и да не жели да је прати. Ако је стварно воли, каже, наћи ће је. Принц је одлучан да освоји мистериозну девојку (Si, ritrovarla io giuro). У међувремену, Мањифико, који и даље мисли да је Дандини принц, суочава се са њим, инсистирајући да одлучи коју ће од његових ћерки оженити. Дандини му прво саветује да буде стрпљив, а затим открива да је он заправо принчев слуга (дует Un segreto d’importanza). Мањифико је бесан. Мањифико и Пепељугине полусестре се враћају кући у лошем расположењу и наређују Пепељуги, која се у међувремену пресвукла, да припреми вечеру. Почиње олуја и Алидоро организује да се Рамирова кочија поквари испред Мањификовог замка, тако да принц мора да се склони од олује код њих. Пепељуга и Рамиро се одмах препознају, док остали коментаришу развој догађаја (секстет Siete voi). Када Рамиро запрети Мањифику и његовим ћеркама који нису вољни да прихвате пораз, Пепељуга га моли да им опрости. Рамиро и Пепељуга уживају у свом венчању. Мањифико покушава да освоји наклоност нове принцезе, али она тражи само да буде коначно призната као његова ћерка. Несрећна од рођења, видела је колико јој се живот променио и позива њену породицу да јој се придружи, изјављујући да су дани седења поред ватре завршени (Non piu mesta).

ЂОАКИНО РОСИНИ (1792-1868)
Росини је био један од највећих италијанских композиторa свог времена. Писао је опере, духовну и камерну музику, песме, као и инструментална дела и дела за клавир. Данас је Росини нашироко познат по својим комичним операма, као што је Севиљски берберин. Многе живахне увертире његових опера данас се изводе као самостална концертна дела, као што су увертира Пепељуге и култ на увертира из опере Виљем Тел! Росини је рођен у Пезару 1792. године. Оба родитеља су се бавилa музиком, због чега се породица стално селила. Росинијева мајка је била певачица и наступала је у комичним операма у периоду када је млади композитор учио занат. Током 1804. године су се преселили у Болоњу, где је Росини професионално певао и био ангажован као maestro di cembalo у бројним локалним театрима. Своју прву оперу, Demetrio e Polibio, компоновао је 1810. године док је још био студент у Музичкој гимназији у Болоњи. Први већи успех је доживео са својом четвртом оп ром Срећна превара (1812), која га је прославила у Италији. Ускоро су уследиле наруџбине и компоновање значајних дела, попут Танкреда (1813), Италијанке у Алжиру (1813) и Турчина у Италији (1814). Росини се, 1815. године, преселио у Напуљ, који је био центар италијанске опере. Радови из његовог „напуљског“ периода, као што су Армида (1817), Мојсије у Египту (1818), Жена са језера (1819) и Зелмира (1822), су инспирисани изворима из књижевности. Росини је наставио да пише дела и за друге градове, укључујући и Севиљског берберина (1816) и Пепељугу (1817) за Рим и Свраку крадљиви цу (1817) за Милано. Стварао је невероватно брзо. Већину опера је писао за неколико недеља, тако да је Пепељугу, која је била његова двадесета опера, написао када је имао 25 година, за само 24 дана! До своје 38. године, Росини је компоновао скоро четрдесет опера. У своје опере је уносио иновације које су трансформисале италијанску оперу, а касније утицале и на број не генерације француских и италијанских композитора. До 1822. године је стекао популарност и у иностранству, па се 1824. годи не преселио у Париз. У Паризу је компоновао своје последње две опере, Гроф Ори (1828) и Виљем Тел (1829), али је наставио да ствара значајна дела током зрелог животног доба, у која спадају Музичке вечери (1830–35), Стабатматер (друга верзија из 1842) и Мала свечана миса (1863). Росини је након кратке болести преминуо у својој вили у Пасију 13. новембра 1868. године. Његови посмртни остаци, најпре су сахрањени на гробљу Пер Лашез у Паризу, да би 1887. године били премештени на гробље Санта кроче у Фиренци.

АНА ЗОРАНА БРАЈОВИЋ

Ро­ђе­на је 1975. го­ди­не у Бе­о­гра­ду. Ди­пло­ми­ра­ла је кла­вир на Фа­кул­те­ту му­зич­ке умет­но­сти у Бе­о­гра­ду, у кла­си проф. Мир­ја­не Шу­и­це Ба­бић и ма­ги­стри­ра­ла ди­ри­го­ва­ње у кла­си ма­естра Јо­ва­на Шај­но­ви­ћа. Ка­ри­је­ру је за­по­че­ла 1991. као пи­ја­ни­ста, мно­штвом кон­це­ра­та у Ср­би­ји и ино­стран­ству. У За­ду­жби­ни „Или­је М. Ко­лар­ца“ је 1995. одр­жа­ла про­ме­над­ни кон­церт у прат­њи Сим­фо­ниј­ског ор­ке­стра РТС, као пи­ја­ни­ста и ди­ри­гент. Од та­да је ре­дов­ни гост овог ор­ке­стра, са ко­јим је 2003. (уз уче­шће Хо­ра РТС) сни­ми­ла CD са сви­том Алек­сан­дра Ко­сти­ћа De­us Ab­scon­di­tus. До­би­ла је Ок­то­бар­ску на­гра­ду за до­стиг­ну­ћа у му­зич­кој умет­но­сти 1995, као нај­мла­ђи кан­ди­дат. На так­ми­че­њу „Бо­рис Хри­стов“ у Со­фи­ји 2000, осва­ја Пр­ву на­гра­ду за из­во­ђе­ње и ко­ре­пе­ти­ци­ју. За школ­ску 2003/04. до­би­ја Фул­брај­то­ву сти­пен­ди­ју у окви­ру ко­је се уса­вр­ша­ва­ла на Пи­бо­ди (Pe­a­body) кон­зер­ва­то­ри­ју­му у Бал­ти­мо­ру, у кла­си проф. Гу­ста­ва Ме­је­ра. Од 1. ок­то­бра 1994. је аси­стент ди­ри­ген­та, а од 2000/01. стал­ни ди­ри­гент Оперe и Ба­ле­та На­род­ног по­зо­ри­шта. Као нај­мла­ђи ди­ри­гент ко­ји је стао за пулт Опе­ре, 25. новембра 1995. је ди­ри­го­ва­ла Мо­цар­то­ву Ча­роб­ну фру­лу. Ди­ри­го­ва­ла је свет­ску пре­ми­је­ру опе­ре о Ни­ко­ли Те­сли Љу­би­ча­ста ва­тра Џо­на Гиб­со­на, 2006. Од 2007. до 2018. ди­ри­гује те­ку­ћи ре­пер­то­ар у ма­тич­ној ку­ћи, из­ме­ђу оста­лог и опере: Се­виљ­ски бер­бе­рин, Бал под ма­ска­ма, Тоска, Отело, Фигарова женидба, Кармен, Летећи холанђанин. Ро­си­ни­је­вим Се­виљ­ским бер­бе­ри­ном је 24. но­вем­бра 2011. обе­ле­жи­ла 20 го­ди­на умет­нич­ког ра­да. Уче­ство­ва­ла је на кон­цер­ту Mil­le­ni­um Sta­ge у Ке­не­ди цен­тру у Ва­шинг­то­ну. У са­рад­њи са му­зи­ча­ри­ма Ме­тро­по­ли­те­на, 2006. је уче­ство­ва­ла на Бру­клин­шком фе­сти­ва­лу му­зи­ке у Њу­јор­ку. Ра­ди­ла је и у опер­ским ку­ћа­ма у Бал­ти­мо­ру и Ва­шинг­то­ну. Стални је гост сарајевске опере. У се­зо­ни 2014/15. била је вр­ши­лац ду­жно­сти ди­рек­то­ра Опе­ре На­род­ног по­зо­ри­шта у Бе­о­гра­ду.

ЈАГОШ МАРКОВИЋ (Под­го­ри­ца 1966) је један од нај­и­стак­ну­ти­јих позо­ри­шних реди­те­ља наше земље, као и чита­вог  реги­о­на. Дипло­ми­рао је на Факул­те­ту драм­ских умет­но­сти у Бео­гра­ду (1987), у кла­си проф. Бор­ја­не Про­да­но­вић и Све­то­за­ра Рапа­ји­ћа. У Народ­ном позо­ри­шту у Бео­гра­ду, чији је стал­ни реди­тељ од 2008 годи­не,  режи­ра нај­зна­чај­ни­је насло­ве  свет­ске и дома­ће кла­си­ке: Уче­не жене, Хаса­на­ги­ни­ца, Госпо­ђа мини­стар­ка, Покон­ди­ре­на тиква, Др, Анти­го­на, Ожалошћена породица, Пепе­љу­га (опе­ра) и Фига­ро­ва женид­ба (опе­ра). По пра­ви­лу, њего­ве пред­ста­ве су  дуго­веч­не, хва­ље­не, изво­де се увек пред пре­пу­ном салом и про­сла­вља­ју наци­о­нал­ни теа­тар на међу­на­род­ним госто­ва­њи­ма. У дру­гим теа­три­ма у земљи и ино­стран­ству режи­рао  је до сада пре­ко педе­сет пред­ста­ва. Међу нај­зна­чај­ни­је убра­ја­ју се: Ромео и Јули­ја, Кате Капу­ра­ли­ца, Дека­ме­рон ­дан рани­је  (Народ­но позо­ри­ште Сом­бор), Лукре­ци­ја или­ти Жде­ро (Позо­ри­ште на Тера­зи­ја­ма), Скуп, Бого­ја­вљен­ска ноћ, Говор­ни­ца, Сум­њи­во лице, Уобра­же­ни боле­сник, Тако је ако вам се тако чини (Југо­сло­вен­ско драм­ско позо­ри­ште), Поро­дич­не при­че, Госпо­да Глем­ба­је­ви, Јесе­ња сона­та (Ате­ље 212 ), Галеб, Филу­ме­на Мар­ту­ра­но и опе­ра Кар­мен (ХНК Ива­на пл. Зај­ца), Лукре­ци­ја о бимо рекли Поже­рух (Ријеч­ке лет­ње ноћи), Уче­не жене (ХНК Сплит), Чара­па од сто петљи (Бео­град­ско драм­ско позо­ри­ште), Зора на исто­ку, Наши сино­ви, Свињ­ски отац  (Зве­зда­ра теа­тар), Хаса­на­ги­ни­ца (Цен­тар за кул­ту­ру Тиват), Тар­тиф, Хеку­ба...(Црно­гор­ско народ­но позо­ри­ште). У швед­ском Кра­љев­ском позо­ри­шту Дра­ма­тен пово­дом јуби­ле­ја тог теа­тра режи­рао је Стрин­бер­го­ву „Кра­љи­цу Кри­сти­ну”. После рас­па­да Југо­сла­ви­је први је наш реди­тељ који је радио на Дубро­вач­ким љет­ним игра­ма (Ромео и Јули­ја, 2014). Добит­ник је око педе­сет стру­ков­них, фести­вал­ских и држав­них награ­да међу који­ма су: Награ­да „Бојан Сту­пи­ца“, Награ­да осло­бо­ђе­ња Бео­гра­да, Три­на­е­сто­јул­ска награ­да , награ­да „Мића Попо­вић”, награ­да за све­уку­пан допри­нос ства­ра­ла­штву Црне Горе, Награ­да гра­да Бео­гра­да, Награ­да гра­да Под­го­ри­це, Сте­ри­ји­на награ­да, неко­ли­ко награ­да „Злат­ни ћуран“, „Арда­ли­он“… У Бугар­ској је одр­жан фести­вал „Бал­кан чита Јаго­ша” у окви­ру кога су чети­ри реди­те­ља ради­ла његов текст Говор­ни­ца.

РЕНАТО БАЛЕСТРА је један од нај­ве­ћих кре­а­то­ра висо­ке моде у исто­ри­ји. Кажу да је мода иза­бра­ла Рена­та Бале­стру, а не Бале­стра моду. Њего­ва кари­је­ра је има­ла врто­гла­в успон, од првих корака до момен­та када је отво­рио ате­ље са соп­стве­ним брен­дом у Риму, цен­тру висо­ке моде, пости­гав­ши врло брзо интер­на­ци­о­нал­ни успех. При­ка­зи­вао је сво­је колек­ци­је свуда у све­ту са неза­пам­ће­ним успе­хом. Добит­ник је ско­ро свих нај­ва­жни­јих мод­них при­знања. Обла­чио је нај­е­ле­гант­ни­је жене планете. Њeго­ве лич­не кли­јент­ки­ње су биле иран­ска цари­ца Фарах Диба, кра­љи­ца Тај­лан­да, прин­це­за Јордана, као и мно­ге прве даме, кра­љи­це, прин­це­зе... Обла­чио је и нај­по­зна­ти­је холи­вуд­ске глу­ми­це и дру­ге ита­ли­јан­ске и свет­ске диве. Како је музи­ка, посеб­но опе­ра, њего­ва вели­ка љубав, радио је и кости­ме за опе­ре и позо­ри­шта, изме­ђу оста­лог и за опе­ру Роси­ни­је­ве Пепе­љу­ге у Народ­ном позо­ри­шту 1998. Његови костими допринели су популарности и интересовању публике за ову оперу. Радио је и уни­фор­ме, између осталог и за италијанског авио првозника Али­та­лију. Хра­брост и изу­зе­тан стил, тра­ди­ци­ја и модер­но... су оно што га и у овим годи­на­ма покре­ће и чини јед­ним од нај­ва­жни­јих мод­них гуруа на све­ту, који све што додир­не, пре­тво­ри у стил.

МИОДРАГ ТАБАЧКИ
Tабачки је диплoмирao нa Aрхитeк­тoнскoм фaк­ултeту 1972. и нa Aкaдeмији зa примeњeнe умeтнoсти у Бeoгрaду 1974. гoдинe, oдсeк сцeнoгрaфијe. Сaмoстaлнo рaди oд 1973. и урaдиo јe прeкo двe стoтинe сцeнoгрaфијa и вишe oд стoтину кoстимoгрaфијa зa дрaмскe, oпeрскe, бaлeт­скe и лут­кaрскe прeдстaвe зa рeпeртoaрскa пoзoриш­тa, фeстивaлe и нeфoрмaлнe групe. Кao сцeнoгрaф и кoстимoгрaф гoстoвao је у вeћини југoслoвeнских пoзoриш­тa кao и у Бeлгији, Итaлији, Чeш­кoј, Слoвeнији, Слoвaчкoј, Мaкeдoнији, Бoсни и Хeрцeгoвини. Зa свoј рaд нaгрaђивaн јe брoјним нaгрaдaмa: Стeријинa нaгрaдa зa сцeнoгрaфију нa Југoслoвeнским пoзoришним игрaмa у Нoвoм Сaду 1982, 1996, 1998, 1999, Aрдaлиoн нaгрaдa зa нaјбoљу сцeнoгрaфију нa Југoслoвeнским пoзoришним игрaмa у Ужи­цу 1996, 1997, 1999, 2000 и 2003, Злaтни лoвoрoв вијeнaц нa Фeствaлу мaлих и eкспeримeнтaлних сцeнa у Сaрaјeву 1982, Злaтнa мeдaљa зa нaјбoљу сцeнoгрaфију нa Бaлeтнoм бијeнaлу у Љубљaни 1985, Срeбрнa плaкeтa зa сцeнoгрaфију нa Дeвeтoм мeђунaрoднoм тријeнaлу сцeнoгрaфијe и кoстимoгрaфијe у Нoвoм Сaду 1990, Нaгрaдa зa живoтнo дeлo УЛУ­ПУДС-a 1997, Нaгрaдa СAНУ из фoндa Ивaн Тaбaкoвић 2004, и мнoгим дру­гим. Имa стaтус Истaкну­тoг умeтникa УЛУ­ПУДС-a и Пoчaсни јe члaн УПИ­ДИВ-a. Дoбитник јe Стaтуeтe Јoaким Вујић, зa изузeтaн дoпринoс рaзвoју пoзoришнe умeтнoсти 2007. Пeдaгoш­ким рaдoм бaви сe oд 1973. гoдинe. Гoстујући јe прoфeсoр Трeнт унивeрзитeтa у Нoтингeму у Вeликoј Бритaнији, Oхaјo унивeрзитeтa у Aтeнсу у Oхaју и Унивeрзи-тeтa Кoнeк­тикaтa у Стoрсу у Сјeдињeним Aмeричким Држaвaмa и дру­гим.