Лутка са кревета бр. 21

Речи писца
„Забринут сам и престрашен.Стрепим од злочина који остају некажњени, од грехова који остају неокајани. Страхујем од изједначавања невиности и кривице, правде и неправде, части и бесчашћа, од поистовећивања крвника и жртава.“
„У Библији се никад не наводи какве су биле нечије побуде, увек се говори само о ономе што је учињено. Према томе, одвајкада, човек није оно што у себи крије, већ оно што чини. Одговоран је не за оно што мисли, већ за оно што чини. И за оно што је могао учинити, а није учинио.“
„По свим важећим правним мерилима, не постоји ни једно људско дело које може да поништи или оправда злочин.“
(писано у Аушвицу почетком априла, а објављено и листу „Данас“ 13.априла 2001. и потписано од стране Ђорђа Лебовића као број А-12750 )

ИЗ ТЕАТРОЛОШКИХ БЕЛЕШКИ
„Мада се у раздобљу после Другог светског рата више јеврејских писаца опробало у области телевизијске, радио и позоришне драме, највећи успех у српској драмској књижевности постигао је Ђорђе Лебовић (1928-2004). Његова драма Небески одред (1956), написана у сарадњи са А.Обреновићем, означила је важну прекретницу у новијој српској драматургији.С очигледним ослонцем на драмске покушаје и остварења која су предходила модерном позоришту, Небески одред захваћен је идејом трагичног апсурда од чега, једним делом, савремена светска авангарда гради своје визије беспомоћности и отуђења. Његова језовита и мрачна идеја апсолутног моралног уништења човека има готово исту трагичну пројекцију дехуманизације и апсурда какву у себи носе многи авангардни текстови модерних светских писаца...Сигурност драматуршког поступка у Небеском одреду, Халелуја-1964 и Викторија-1968-указују на то да се Лебовићева драма најбоље обликује онда када се елементима реалног света и истинске трагедије, без схематских конструкција и испразног вербализма, класичним методом придода универзално или митско значење...“
(Предраг Палавестра, Јеврејски писци у српској књижевности, Београд, 1998.)

„Јер – ма колико да прошлост припада прошлости, она се увлачи у садашњост, уноси немир и страх пред неизвесношћу што нам свима, заједно с њима, предстоји у животу. Лебовић није песимиста, али ни декларативни оптимиста. Његова страст за истином и откривањем -шта је човек- даје му снагу да из одређених ситуација извлачи суштину и конфронтира је са поступцима појединаца, да би на крају са горчином запитао- хоће ли се човек икада вратити себи...“
(Петар Волк о драми Викторија,  Књижевне новине, Београд, 1968.)

„Зато Лебовић прво осуђује рат као нешто у бити нехумано, рат у коме је позивање на етичке норме, у крајњој линији илузорно и цинично чак. Нема моралног победника,као да каже писац, на оном бојишту са кога се после завршене битке уклањају лешеви. Судски процеси заиста нису она снага од које ваља очекивати да одбрани вредност и достојанство правде, нити ће њихова ефикасност спречити људе да почну поново да убијају.Управо зато Лебовићева драма настоји да побуди у човеку друго и дубље, осећај одговорности и човечности, осећање које ће онемогућити да овај механизам суровости уопште ступи у дејство...“
(Мухарем Первић о драми Викторија, Политика, Београд, 1968.)

„Волео бих када би се тачно могла одредити заједничка тема мојих дела.Међутим, знам само то да ме изнад свега занимају нерешени и погрешно решени проблеми нашег времена.Чини ми се да бих могао да будем суров, немилосрдан и неумољиво драстичан, уколико би то била цена да се дође макар до зрна праве истине, и уколико би се у таквом изразу крила потенцијална могућност  да се убедљиво открију макар и најситнији делићи људске племенитости и благости. У овом нашем животу потребно је нешто више од непроверене, механичке вере у људску доброту.“
У потрази за том пољуљаном вером за добротом налази се, вероватно, и тајна најдубљих потицаја који нагоне Ђорђа Лебовића да пише и саопштава свету драме које су у њему.“
(Јован Ћирилов, из предговора драме Халелуја, СНП Нови Сад, 1964.)