Госпођа Олга

Реч редитеља

Одувек ми је било тешко да формулишем „реч редитеља“ у унапред задатој форми. Реч редитеља, по дефиницији, служи да приближи и објасни идеју или замисао коју смо ми, као ауторски тим, осмислили, а затим је публици предали да је „доживи, закључи, прихвати или одбаци“. Зато реч редитеља носи извесну тежину — у односу на њу публика, али и критика, често вага да ли је оно што је написано заиста спрове-дено на сцени. Уосталом, реч је одувек имала тежину.
Још као дете волео сам бајку о козјим ушима Цара Тројана; о берберину који, скрива-јући цареву тајну закопану у рупу, заправо чувајући себе — обзнањује свету оно што не сме бити изговорено. И у Бојићевом комаду, написаном пре више од једног века, управо је реч та која покреће лавину. Било да је тајна или јавна, изговорена, прећута-на или затомљена, једна једина реч — на пример: инцест, болест, новац, част — може скупо да кошта ликове који, као и берберин из бајке, покушавају да своје тајне закопа-ју дубоко, надајући се да из те рупе неће израсти зова од три прута, лепа и висока као стена.
Али шта се деси ако од свих тих тајни, страхова и неизговорених истина израсте не само једно дрво, него читава шума и њен коров, који преплаве свет? Шта се деси ако, у том густишу, смрт почнемо посматрати као благостање? Шта онда?

Питање жанровског одређења „Госпође Олге“ 

При читању теоријских текстова писаних у вези са Бојићевом драмом “Госпођа Олга”, најпре се сусрећемо са есејом Јована Христића, у ком је она оцењена као можда нај-боља грађанска драма српске књижевности. Христић износи хипотезу да би ова дра-ма представљала прекретницу у правцу развоја српске драмске књижевности, само да се Први светски рат догодио годину дана касније и тако допустио планирану праи-зведбу “Госпође Олге” у Народном позоришту у Београду. Упечатљиво је да је ова дра-ма оцењена као толико значајна чак и у облику који нам је остао данас, као недовр-шена, радна верзија, док је она коначна верзија нажалост заувек изгубљена у вихору ратних збивања. Међутим, остају нам неки записи о томе како се драма развијала, а један од њих нам открива да је прва верзија текста имала сасвим другачији крај, где главни лик Гидра напушта свој породични дом, окреће леђа моралном посрнућу и опортунистичком начину живљења, те се отискује у свет да сам буде ковач своје среће. Овакав крај који сугерише ону врсту друштвеног активизма типичног за грађанску драму, “Госпођу Олгу” би недвосмислено сврстао у ред “школских” грађанских дра-ма. Међутим, као одговор на ту прву верзију текста, из Народног позоришта од рецен-зента стиже сугестија коју Бојић прихвата: да се на крају догоди један преокрет у ком Гидра ипак остаје. Нема моралног искупљења, само цинично препуштање лакшем, утабаном животном путу.

Због оваквог краја који је остао у верзији која је сачувана данас, може се спорити при-падност  “Госпође Олге” жанру грађанске драме, о чему пише Петар Грујичић, драма-тург и театролог, у свом тексту “Погрешна читања у историји националне драме на примеру Госпође Олге”; он са правом примећује бескрупулозност главних ликова, а пре свега Гидре, који остаје од почетка комада неповратно компромитован својим вул-гарним опхођењем према женама, односом према прескупом школовању које је за њега само поза, и компромисном повратку кући. Ова, како Грујичић пише, “тамна боја”, заиста Гидру чини јединственим ликом у историји наше драмске књижевности, а Христићев суд о жанру грађанске драме ставља под знак питања.

Шта је, онда, “Госпођа Олга”, ако није грађанска драма? Ако је веровати самом ауто-ру, Бојићу, и његовом поднаслову, у питању је једна - комедија! Оваква одлука аутора са разлогом побуђује чуђење. Упркос несумњиво духовитим елементима текста, тешко је спојива идеја комедије и тема инцеста, болести и уцене - осим можда у некој савре-меној, радикално црно комедији, што “Госпођа Олга”, опет, није. Одговор је, можда, у Бојићевом необичном смислу за хумор, или пре у ономе што пише Аристотел: да у комедији гледамо људе “лошије од нас самих”, и смејемо се њиховим слабостима (као што се у трагедији угледамо на ликове врлије од нас). У “Госпођи Олги” свакако сусре-ћемо ликове слабе, лење и размажене, без моћи да преживе један дан поштеног рада, без снаге да живе живот. Ипак, Аристотел је такође дефинисао комично као врсту ружноће или грешке која не изазива бол или штету. Може се бранити станови-ште да је то случај и у драми: ликови, на крају, и поред својих филозофских преми-шљања и сањарења о племенитијем животу, на крају наизглед добију оно што су заи-ста желели - сви, осим Гидрине мајке, која остаје сама на сцени, дидаскалијом јасно одвојена од вереничког славља у суседној соби, очигледно дубоко несрећна. Па и остали ликови само наизглед добијају срећан крај: Гидрин монолог са краја је толико убедљиво осликао несрећног човека који се препустио летаргији, да је тешко веровати да је заиста задовољан крајњим ишодом догађаја; Вука се удаје за човека за ког јој, после његовог бекства, мора бити јасно да је не воли и који јој је можда брат; љубав-нички однос Олге и Адвоката је непоправљиво урушен, итд. Рекло би се, дакле, да уз сву добру вољу да разумемо аутора, “Госпођа Олга” тешко може окарактерисана као комедија.

Шта би се десило ако бисмо одабрали да тежње ликова према племенитијем животу интерпретирамо као истинске, а препреке које их у томе спречавају - суштинске, непремостиве, уместо тривијалне? Другим речима, а у покушају да сагледамо драму из трагичког угла, шта то ликове спречава да буду бољи људи, а да није пука лењост и размаженост?
Одговор, можда, лежи у фрази која се више пута понавља кроз комад: они се боре против своје крви, против сопственог калупа, сопствене природе - дакле, генетике. Генетски детерминизам је карактеристика натуралистичке драме, а не грађанске. Ванбрачне везе, проблем очинства, инцест и новац - теме које доминирају “Госпођом Олгом” - такође су карактеристике комада Анрија Бернстена, француског натуралисте који је у Бојићево време био превођен на српски и радо читан. Посматрано кроз визу-ру натуралистичке драме, еротске силе подсвести, оно биолошко, ирационално и неу-кротиво у људској природи, постају главни покретачи радње у “Госпођи Олги”, а финансијски проблеми пука материјализација испод ког се те силе крију. Ликови нису господари сопствене судбине - њихова слободна воља је пука илузија, они су робови биолошких импулса, нагонских струја из несвесног. Оваквом тумачењу смо се и ми приклонили при инсценацији драме, па су ликови и појавно и симболички измештени из простора грађанске конвенције и разума у простор природе и нагона.

Да ли је то “тачан одговор”? Можда, али, вероватније је да питање жанра “Госпође Олге” остаје отворено, вероватно без једног тачног одговора, свакако захваљујући и томе што је завршена верзија текста, коју је сам Бојић аминовао и у којој би жанр био јаснији, нажалост, заувек изгубљена.

Ђорђе Косић