U MUZEJU NARODNOG POZORIŠTA OBELEŽENO 25. GODINA UMETNIČKOG RADA JELENE VLAHOVIĆ

Povodom 25. godina umetničkog rada, u četvrtak 20. oktobra u Muzeju Narodnog pozorišta, u okviru ciklusa „Jubileji“, održano je veče sa prvakinjom Opere Nacionalnog teatra Jelenom Vlahović.

Slavljenicu i brojnu publiku pozdravila je kustoskinja Zorica Janković koja je izrazila zadovoljstvo što Muzej ima priliku da, jednim tako lepim povodom, ugosti veliku umetnicu Jelenu Vlahović – “mecosoprana dramskog naboja i harizmatičnu crnku izuzetnog izgleda”.  
Razgovor sa gospođom Vlahović vodio je pomoćnik direktora Opere Dragan Stevović koga je na početku interesovalo da li je ikad razmišljala da će muzika biti njeno opredeljenje i profesija.
- Jesam, želela sam da bude. To je bilo duboko u meni. Od ranog detinjstva sam živela sa tim. Istina, to tada nije bilo definisano da ja želim da postanem operski pevač, ali svakako sam razmišljala da budem u muzici i da se posvetim pevanju. U godinama rane mladosti spoznala sam šta znači slušati muziku, a šta znači učestvovati u njenom pravljenju. Već tada sam bila inficirana s muzikom i shvatila sam da to, ako je ikako moguće, mora da bude moj život – rekla je ona.  
Umetnica je rekla da je odrastala u porodici koja je bila veoma privržena muzici, uprkos činjenici da se s njom niko nije bavio profesionalno.
- Pamtim period ranog detinjstva kad mi je majka pevala one najlepše dečije pesmice, recitovala poeziju i čitala bajke. A, uveče, kad bi tata došao kući, krenula bi pesma. Pevalo se sve. Nije se slušala operska muzika, ali su se pevale romanse, stare narodne pesme, šlageri... - prisetila se ona i dodala da joj je tada muzički uzor bila Lola Novaković.
- Ona je bila iznad svih. Interesantno je da je tata to shvatio kao moju apsolutnu krizu identiteta i neki mentalni nedostatak. On je bio očajan zbog toga. Međutim, Lola je za mene bila fascinantna. Imala je jedan zvonki, divan glas sa neponovljivom čistotom – opisala je umetnica.  
Paralelno sa studijama književnosti, počela je studije pevanja kod gospođe Đurđevke Čakarević, vodećeg mecosoprana Beogradske opere i Kraljevskog pozorišta u Torinu, koja je gostovala na mnogim svetskim scenama, a kasnije radila sa studentima u operskim studijima u Nemačkoj, Italiji i Jugoslaviji. Prisećajući se prvog susreta s njom, Jelena je rekla da je to za nju predstavljalo jedno šokantno iskustvo.
- Prvo pitanje koje mi je postavila glasilo je:”Zašto ja hoću da pevam i šta se to meni sviđa u operskom pevanju?”, a onda je usledilo i nastavak:”Da nije to slučajno zbog lepih haljina na sceni?” To me je tada jako uvredilo. Međutim posle određenog vremena, shvatila sam šta je, zapravo, želela da me pita. Đurđevka je i po drugim stvarima bila šokantan profesor. Bila je vrlo stroga, ali i draga, srdačna i jednostavna. Takođe, tada me je upitala i koga volim da slušam. Iako, kao devojčica, nisam često dolazila u operu, volela sam jednu umetnicu. Reč je o Milki Stojanović. Njen glas i njena Norma, koju je pevala, bilo je nešto što je mene potpuno očaralo. Znači, posle Lole, prešla sam na Milku – kazala je kroz smeh Jelena koja je prvi javni nastup imala 1985. godine na audiciji u Narodnom pozorištu. Njen klavirski saradnik bio je prvi korepetitor Beogradske opere Dragan Radivojević. Iako je veoma dobro prošla na audiciji, priznala je da nije očekivala tako dobar rezultat, jer je imala tremu. Posle toga, usledila je uloga Madalene u audicionoj predstavi „Rigoleto“ Đuzepea Verdija. Već tada, Jelena je ocenjena kao potencijal izuzetnog, tamno obojenog glasa, atraktivne pojave, pred kojom je sjajna umetnička budućnost. Nedugo posle toga, 1988. godine, postala je stalna članica operskog ansambla Narodnog pozorišta. Veoma brzo, ali i mudro, usavršavajući svoju tehniku pevanja, insistirajući na proširivanju glasovnog opsega, ali ne na štetu ujednačenih prelaznih tonova, osvojila je najznačajnije i najzahtevnije uloge u svom fahu. Tako je od baršunastog alta izrasla u pravi dramski mecosopran zvučnih dubina, dramskog naboja i blistavih, gotovo sopranskih visina. Nesvakidašnja lepota glasa i privlačna scenska pojava učinile su je miljenicom publike, ali i poštovanom umetnicom u ogledalu kritike.
Kao posebne, izdvojila je uloge Karmen u istoimenoj operi Žorža Bizea i Santucu u “Kavaleriji Rustikani” Pjetra Maskanjija. Za prvu, koja joj je bila maturski rad i koju je kasnije na profesionalnoj operskoj sceni pevala više od deset godina, rekla je da je to uloga koju je “i mrzela i volela”.
- Ta uloga traži jednu otvorenu ličnost koja će izaći na scenu kao u svoj dnevni boravak. S njom sam se puno bavila, razmišljala sam o njoj i imala sam svoj neki pristup i gledanje. To bi, možda, bilo jednostavnije pokazati filmski, zato što sam ulazila u njenu mikroličnost, sa tim nekim finim malim detaljima koji nisu bili dovoljno vidljivi na sceni. Što se tiče Santuce, reč je o zaista divnoj ulozi, ali i muzici koja je neodoljiva, fantastična, čarobna – ocenila je Jelena koja se tokom dosadašnje karijere nije ograničila samo na opersko pevanje. Interpretirala je na mnogim koncertima pesme Dvoržaka, Šuberta, Musorskog i drugih kompozitora ovog žanra. Rado interpretira dela domaćih kompozitora, a neki od savremenika posvetili su joj svoja dela. Od samih umetničkih početaka stoji jedna konstanta, a to je duhovna muzika, što sve zajedno uramljuje umetnički portret ove izuzetne i istaknute umetnice. Gostovala je širom bivše Jugoslavije, kao i na scenama Grčke, Kipra, Norveške, Rumunije, Rusije, Izraela i Francuske.
Za kraj, publici je izrecitovala stihove pesme “Sneg”, koju je napisao njen omiljeni pesnik Rade Drainac.
M.B.