SOLISTIČKI KONCERT SUZANE ŠUVAKOVIĆ SAVIĆ SA GOSTIMA "PUČINIJU U ČAST" 12. DECEMBRA NA VELIKOJ SCENI

Solistički koncert primadone Narodnog pozorišta u Beogradu Suzane Šuvaković Savić sa gostima pod nazivom "Pučiniju u čast", biće održan u petak 12. decembra (20,00) na Velikoj sceni.
Kao specijalni gosti nastupiće mecosopran Nataša Jović Trivić i tenor Đorđo Kašari.
Dirigent je gošća iz Italije Đana Frata, a reditelj Ana Grigorović.
Poslednjih godina, sopran Suzana Šuvaković Savić održala je nekoliko veoma uspešnih Novogodišnjih gala koncerata u prepunom Sava centru.
I ovog decembra, odlučila je da ljubiteljima opere priredi još jedan vrhunski umetnički ugođaj, ali u intimnijem prostoru, na sceni matičnog teatra, u kojem je, tokom dosadašnje bogate karijere, ostvarila niz najznačajnijih uloga iz lirskog sopranskog faha.
Ulaznice po ceni od 1000, 800, 600, 400, 300 i 200 dinara mogu da se nabave na blagajni Narodnog pozorišta u Beogradu.
M.B.

 

INTERVJU: PRIMADONA SUZANA ŠUVAKOVIĆ SAVIĆ

Porodica je moja oaza i večita inspiracija

Poslednjih godina, sopran Suzana Šuvaković Savić održala je nekoliko veoma uspešnih Novogodišnjih gala koncerata u prepunom Sava centru. I ovog decembra, odlučila je da ljubiteljima opere priredi još jedan vrhunski umetnički ugođaj, ali u intimnijem prostoru, na sceni matičnog teatra, u kojem je, tokom dosadašnje bogate karijere, ostvarila niz najznačajnijih uloga iz lirskog sopranskog faha.
Režija ovog muzičkog spektakla, koji će pod nazivom "Pučiniju u čast" biti održan 12. decembra na Velikoj sceni, poverena je Ani Grigorović, a kao specijalni gosti nastupiće dirigentica Đana Frata iz Italije, njen sunarodnik - tenor Đorđo Kašari i mecosopran Nataša Jović Trivić.
Uprkos tome što je iza vas već jedno poprilično bogato koncertno iskustvo, nikada do sada niste samostalno nastupali u Narodnom pozorištu. Zašto ste tako dugo čekali na ovaj trenutak?
Imala sam ja tu ideju odavno, ali, eto, nisam nailazila na pozitivan stav. Međutim, u poslednje dve godine, to je već, na neki način, postala praksa da naši solisti, kao i neki sa strane, održe u Narodnom pozorištu svoje solističke nastupe. S obzirom na to da sam u poslednje četiri godine pravila solo koncerte ne samo u Sava centru, nego i širom Evrope, od Londona do Rima, mislim da je bilo sasvim normalno da nešto slično priredim i u svojoj matičnoj Kući. Želela sam, pošto je u pitanju godina Pučinija, da napravim koncert na kojem bih izvela uglavnom sve ono što sam pevala u njegovim delima. Za mene je to veliki izazov, jer, hvala Bogu, imam svoju publiku koja me prati i za koju znam da se uvek raduje kada nešto novo priredim za nju. Na prethodnim koncertima, trudila sam se da program bude „izmešan“, odnosno da u okviru njega pored arija i dueta, budu i poznate napolitanske pesme. Ovoga puta, odlučila sam se za nešto što je namenjeno pre svega operskim sladokuscima. Na programu će tokom čitave večeri biti isključivo Pučini i to arije i dueti iz njegovih najtežih opera. Reč je o „Boemima", „Madam Baterflaj", „Manon Lesko“, „Đaniju Skikiju“, „Toski“...
Koncert ste nazvali „Pučiniju u čast". Šta je to po čemu se taj slavni italijanski umetnik izdvaja od ostalih kompozitora?
Pučini svojom muzikom ulazi u vašu dušu, srce, u vaše biće. Ona je satkana od onih najfinijih piana, notica koje mogu da vas uspavaju, pa do onih teških, pravih dramskih akcenata. Za njega često volim da kažem da svojom muzikom iskazuje čitav registar od minus do plus. Drugim rečima, on publici daruje te neke raskošne nijanse i ako solista nema u sebi osetljivost za takve nijanse, ne može ni da peva Pučinija. Kod njega je veoma bitna emocija. To je ono što sam ja prepoznala i što je, u stvari, još na početku studija na Akademiji, prepoznala i moja profesorka, a posle toga i dirigenti širom Evrope i sveta, gde god sam ga pevala. Najčešće je to bilo u Kini i Koreji, a na proleće sledeće godine, pevaću Pučinija i u Rusiji.
U sve tri Pučinijeve opere koje se trenutno nalaze na redovnom repertoaru Narodnog pozorišta - „Boemi", „Madam Baterflaj" i „Toska" nastupate u glavnim, odnosno naslovnim ulogama. Sudbina sva tri ženska lika završava se tragično zbog ljubavi. Mimi, na početku nemoćna žena, na kraju umire bolesna i odbačena, Ćo-Ćo-San, otelotvorenje otmenosti i trpljenja u ljubavi, izvršava samoubistvo kao što to čini i najpreduzimljivija u odbrani svoje ljubavi - slavljena, željena i moćna Florija Toska. U kojoj je od ove tri sudbine, vaša lična emocija najdublje podržala raskošnu izražajnost sopstvenog glasa?
To sve, nekako, rekla bih, ima svoj razvoj. „Boemi” su pripadali jednom mom periodu koji se odnosio na bliže upoznavanje Pučinija i ja sam to, tada doživela kao neku svoju krunu. Međutim, kada sam dobila da pevam Baterflaj, mislila sam da posle toga nema pomeranja granica, jer mi je profesorka, još na akademiji, pričala da je to jedna od najtežih sopranskih uloga. I u toj ulozi dajem sve od sebe, što mi, svaki put kada je pevam, potvrđuje ne samo publika, nego i kolege i dirigenti. Izdvojila bih jedan detalj. Naime, kad god je tenor Janko Sinadinović sa mnom, u podeli, u toj predstavi, on, dok pevam ariju, stoji sa strane i gleda. Plače. I drugim kolegama su oči pune suza. Janko mi kaže da sam iz uloge u ulogu, kako dolazi kraj, sve jača i jača. Pa, mislim da u tome, zaista, i jeste čar našeg posla. „Toska” je došla, kako bih ja rekla, „tiho, nezvana, sama". Iako je to uloga za koju uvek ima vremena, eto, ja sam je već otpevala. Sada gradim i nju. Polako, strpljivo. Sa svih strana davaću joj vazduha da i ona može da cveta baš kao i sve dosadašnje uloge iz Pučinijevih opera. Inače, kada je reč o tim tužnim krajevima koje ste pomenuli u svom pitanju, često se šalim na njihov račun. Postoji ono verovanje da nekome, koga ste sanjali da je umro, zapravo produžavate život. E, tako, po sličnom princpu, i ja sebi ovde produžavam život. Šalim se, naravno. Mene u život posle tih scena vraća publika. Svojim aplauzom.
Godinama, sa velikim uspehom nastupate u inostranstvu. Od tih brojnih gostovanja, posebno se pamti vaš nastup 2009. godine na sceni Teatra „Ventidio Baso” u Askoli Pićinu, kada ste pevali ulogu Liu u Pučinijevom „Turandotu", a partner vam je bio najveći Kalaf svih vremena Nikolo Martinuči. Predstava je kasnije sa uspehom izvedena i u Parizu - u operi Masi i Novoj operi...
Da, u pravu ste. Inače, ja sam još 2002. godine počela da pevam u Italiji i njihovim teatrima koji su, zaista, božanstveni. Radila sam sa velikim dirigentima kao što su Mauricio Arena, Marčelo Rota, Renzeti, potom reditelj Danijele Abado, pa pevači Đorđo Merigi, pokojni Antonio Salvatori, Teodosju, Marija Pijajonata, Paulo Bordonja... To su sve velika imena. Svetski krem. Ta opera „Turandot” bila je potpuno drugačija od svih. Dok sam je spremala, često sam zamišljala kako je neke scene radila velika Marija Kalas. Ona je bila pevač iznad svih i iznad svega. Publika od operskog pevača očekuje da to što radi, radi iz dubine svoje duše, jer samo na taj način publika će moći da oseti pravu umetnost. Dakle, vrhunsku vrednost treba staviti isključivo i samo na ono mesto koje joj i pripada. Upravo težnja da ostvarujem taj nivo, nadahnjuje me da idem još dalje.
Italijane ste „oborili s nogu", ne samo vrhunskim vokalnim sposobnostima, nego i odličnim poznavanjem njihovog jezika, poprilično nezgodnog za strance zbog otvorenih i zatvorenih vokala...
Kada sam prvi put došla u Italiju, poznavala sam u određenoj meri taj jezik, ali to nije bilo dovoljno. Pevala sam, oni su me ispravljali, ja bih se naljutila, pa sam se vraćala kući… Jednom prilikom, komentarišući sve to sa drugaricom, pitala sam se kakve to veze ima što ja ne pričam baš najbolje njihov jezik, jer, to što treba da pevam, znam da sam naučila super. Međutim, u međuvremenu sam, nastupajući tamo, shvatila da i te kako morate da znate svaku, pa i najmanju njihovu zavrzlamu, ako želite da postignete nešto više. Naravno, ti vokali, koje ste pomenuli, su stvarno nezgodni. U Italiji ima veoma mnogo pevača i ako, kao stranac, nisi savladao jezik do savršenstva, jednostavno ne možeš da budeš deo njihovog tima. Inače, povod da se ozbiljnije počnem baviti učenjem italijanskog jezika, desio se slučajno. Na jednom od časova pevanja, moj profesor Đoakino mi je rekao: „Pju morbido". Došla sam kući i trudila se da još morbidnije pevam. Pitala sam se šta čovek hoće više od mene, pošto nisam znala kako to još da izvedem. Dok sam o tome glasno razmišljala, moja drugarica je došla na ideju da pogledamo šta stvarno znači ta reč. Naučile smo da morbido znači finije. To je bio ključni trenutak. Shvatila sam da više nema šale i da je jezik osnova, ako želite da se bavite nečim što se zove opera. I, zaista, s obzirom na to da je Italija kolevka operske umetnosti, ne možemo sebi da dozvolimo takav luksuz da ne znamo taj jezik.
Da li, pred neki određeni nastup, imate rituale?
Ne. Međutim, u vreme kad sam bila na Akademiji, počela sam da umišljam da mi je veoma bitno da imam, recimo, beli pamučni veš. Ali, to je veoma kratko trajalo. Ne pripadam ljudima koji misle da će bolje pevati ako se, na primer, pre izlaska na scenu, uhvate za nešto ili pogledaju negde, u nekom pravcu… Ne. Bitno mi je da u glavi, onako matematički, napravim neki lep plan. Samo se trudim da što dublje uđem u lik, da osetim sebe na pravi način i da dobro namestim grlo kako bi celo veče izdržalo kako treba. Dakle, vrlo sam „obična” po tom pitanju. To, međutim, znači da se iza toga krije i nešto čega ja nisam svesna. To je, ustvari, velika odgovornost.
Imate sve što je neophodno jednoj primadoni - vrhunski glas, lepotu, držanje, gracioznost, harizmu... To je svakako nešto što se ne stiče „preko noći". Koliko vam je za sve to trebalo marljivog, sistematičnog i strpljivog rada?
U ovom poslu je veoma bitno da osetite sudbonosni momenat kada možete da idete dalje. Sa druge strane, veoma je važno da primećujete lepe stvari koje se dešavaju oko vas. Ja veoma obraćam pažnju na sve lepote oko sebe i na taj način punim baterije da idem dalje, da još više napredujem. Za mene je porodica ključ svega. Ona je moja oaza. U okviru nje nalazim snagu za sledeći dan, nalazim druge ideje… Takođe, bitno je i da si okružen vrhunskim profesionalcima. Od njih, zapravo, nesvesno kradeš, jer znaš da oni to što rade, rade dobro. Takođe, za soliste je veoma bitno da imaju pevačku inteligenciju. To znači da ne treba nigde da žure. Pre nekoliko godina, na Siciliji su mi ponudili da pevam u operi „Manon Lesko“. Moja profesorka nije bila za to. Rekla je da još ne bi trebalo to da radim, pošto je ceo život preda mnom. Savetovala me je da polako puštam da moj glas sazreva, kako bi dobio tu neophodnu boju i patinu. Poslušala sam je, naravno. I, zaista, ništa ne bi trebalo raditi na brzinu, preko noći. Najbolje je polako, što bi se reklo, kašičicu po kašičicu. Uvek se trudim da svoj zadatak koji mi je poveren, ispunim do daske, a to publika zna da prepozna. Samo tako obaram nove granice. Nikako drugačije!
Gostovali ste u najpoznatijim operskim salama širom sveta, ostvarili ste niz vrhunskih uloga iz lirskog sopranskog faha... Šta smatrate svojim najvećim uspehom?
Nastup u Koreji, na olimpijskom stadionu u Seulu, pod zatvorenim krovom, pred 11.000 ljudi. Prvo sam pevala Mizetu u „Boemima", a potom i Kerubina u „Figarovoj ženidbi". Za mene je to bilo više nego fascinantno, jer ti ljudi, zaista, znaju da cene umetnike na pravi način. Njihov pristup prema nama je takav da oni tačno znaju šta je sve potrebno jednom solisti da bi svaki put uživo vrhunski otpevao svoju ulogu. Svesni su da su umetnici, u stvari, pod zaštitničkim okriljem Boga, da su iznad svih, zato što daju emociju, šire dobrotu i duhom oplemenjuju ovu planetu koja je, nažalost, ispunjena raznim negativnim stvarima koje vrebaju svakodnevno.
Mikojan Bezbradica

Intervju je objavljen 28. novembra 2014. godine u 83. broju "Pozorišnih novina"