Књига Раше Плаовића „Наша кућа гледана изнутра”, коју су заједнички објавили Идавачка кућа “Нолит”, Фонд “Милан Ђоковић” и Књижевно издавачка заједница „Алтера“, представљена је 22. јуна у оквиру циклуса “Промоције” у Музеју Народног позоришта.
Кустоскиња Зорица Јанковић казала је да Плаовић, један од највећих српских глумаца, у овим мемоарима отворено и неувијено говори о својим савременицима у периоду који обухвата више од пола века.
- Раша на почетку књиге каже: „Ово да се чита после моје смрти“. То и чинимо, 36 година после растанка с њим, испуњавајући прво његову жељу и искористивши довољно дуг временски период да формирамо свој суд о позоришним ствараоцима о којима је писао – рекла је Јанковићева.
Уредник НОЛИТ-а Зоран Живковић истакао је да Плаовић у овој књизи, правећи једну причу о Народном позоришту кроз скоро шест деценија, није писао само о редитељима, управницима и глумцима, него и о људима из „друге позиције“ (гардероберима, декоратерима, расветљивачима...) који су, такође, много заслужни за свеукупни успех и значај те Куће.
Према његовом мишљењу, Плаовић је у „Нашој кући гледаној изнутра“ истражио један пут којим се тада, а и касније, много ређе ишло.
Живковић је приметио да само човек попут Плаовића, који је био велики уметник и особа која је веома добро познавала позориште, може да напише једну овакву књигу у којој је на скоро 400 страна успео да „сабије епохе, људе, време и простор, али на начин да то тече врло лако“.
- Због тога је ова књига, без обзира што је то његов лични поглед, незаобилазна у било каквом бављењу историјом Народног позоришта. Ово је једно дело које сведочи о једном великом уметнику. Чак и његова неслагања и његове замерке које су биле очигледно најјаче и најснажније према онима које је, можда, највише и ценио, сведоче о том темпераменту и том карактеру и о једном образовању какво у нашој глумачкој уметности до тада није било забележено, а можда, ни касније – нагласио је Живковић.
Он је додао да је Плаовић овом књигом само потврдио та два атрибута која иду уз њега, а која су му „приписивали“ и многи његови савременици, да је човек кога краси реч и достојанство.
Драмски уметник Дејан Чавић, коме је Плаовић био професор на Позоришној академији, оценио је да књига „Наша кућа гледана изнутра” представља аналитички панегирик Народног позоришта.
- Књига Раше Плаовића је узбудљива, минуциозна вивисекција једине куће у којој је тај велики човек провео свој позоришни век. И та чињеница је доста јединствена, као што је књига потпуно посебна. Раша је овом књигом показао своју дубоку оданост, приврженост и љубав према позоришту. Она даје пресек Народног позоришта од раних двадесетих година, па до 1975. године, када је завршен рукопис. Раша је у овој књизи написао све како је видео и како је процењивао; оштро, перцептивно и, изнад свега, поштено – рекао је Чавић.
Председник Академије уметности Душан Ђоковић казао је да је Плаовић ову књигу писао око три године у време кад је већ био у „некој дубокој пензији“.
Он је прецизирао да је у њој обухватио пет управника Народног позоришта, осам директора Драме, 28 редитеља, 69 глумаца, 55 глумица...
Представник Књижевно издавачке заједнице „Алтера“ Милан Арнаут захвалио се писцу и професору Музичке академије у Београду Слободану Турлакову што је „ископао“ Плаовићев рукопис, као и Фонду „Милан Ђоковић“ који је одређеним финансијским средствима помогао штампање књиге.
Плаовић је рођен на Убу 20. фебруара 1899. године.
Био је пре свега позоришни глумац, али је снимио и неколико филмова.
Прво појављивање на сцени Народног позоришта у Београду имао је у 21 години као Први момак у Драгашевићевом комаду „Хајдук Вељко“.
Годину дана касније, 1922. године, постаје стални члан Националног театра. Енциклопедије записују да је у питању изванредно обдарен глумац, један од најистакнутијих домаћих позоришних уметника који је имао велики утицај на развитак позоришне уметности.
Плаовић, редитељ и првак Драме, представама је приступао с дубоким емоционалним, психолошким и интелектуалним понирањем у ликове и драматику.
Памте се многе његове улоге, пре свих Хамлет у „Хамлету“, Антонио у „Јулију Цезару“, Јаго у „Отелу“, Хенрик ИВ у истоименом комаду, Леоне у „Господи Глембајевима“, Митке у „Коштани“...
Ни после пензионисања 1960. године, није престајао да се бави позоришним послом.
Завршио је два факултета – 1929. дипломирао је на Филозофском факултету, а седам година касније и на Техничком (архитектонски одсек).
Био је професор на Позоришној академији.
Објавио је више драма и књига за глуму, режију и рецитовање.
Добитник је великог броја највиших културних и друштвених признања.
Поред Мале сцене Народног позоришта у Београду, данас његово име носи Аматерско позориште у Убу, као и награда намењена најбољем позоришном глумцу у Србији, која се додељује сваке године.
Плаовић је преминуо у Београду 29. октобра 1977. године.
М.Б.
