Велика драма

Велика драма је један од најамбициознијих драмских комада Синише Ковачевића, текст на којем је овај познати драмски аутор радио пуних 13 година. Реч је о потресној саги која се бави преиспитивањем наше прошлости и тиме како се овдашњи бурни послератни историјски догађаји (мисли се на Други светски рат) преламају кроз појединце и на који начин одређују њихове судбине. Писац се фокусира на црногорску породицу Вучић, која активно, у идеолошком и сваком другом смислу, учествује у колонизацији Војводине. Главни јунак Велике драме, Милорад Вучић, успева да вековима устројаваном патријархалном друштву наметне идеолошке заблуде новог времена, претпостављајући притом традицију комунистичкој визији прогреса, будућег друштвеног уређења за које свим срцем верује да је праведно, коначно уређење које ће исправити све вековима гомилане неправде. Међутим, Милорад у свом бескомпромисном и искреном подређивању вишем циљу, на жалост, заборавља на неке од основних вредности живота и, свесно их жртвујући, доживљава трагедију, а та трагедија утиче и на његову породицу генерацијама потом. Синиша Ковачевић нас у овој драми подсећа да су стубови живота у ствари једноставна хтења - провести живот са женом коју волиш, у месту које волиш и радећи посао који волиш. Та три „волиш" на жалост, како видимо из овог текста, недостижна су из разлога на које појединац тешко може да утиче. Наиме, историјске околности које се, како то писац вешто исказује у прологу и епилогу (а радња пролога и епилога се дешава пола века после догађаја из периода 1945-48) на овим просторима упорно понављају у сличним варијацијама, а са увек истим дилемама за људе који живе у њима, указујући на то да је, једноставно речено, срећа човеков недостижан сан. А поражавајуће сазнање о таквом судбинском удесу људи на овим просторима делује заиста отрежњујуће, у смислу ослобађања од сваковрсних идеолошких окова и окретања суштини битисања. Сва ова и многобројна друга питања о смислу живота, која се перманентно постављају у свим слојевима овог комплексног драмског текста, испричана су узбудљивим драмским језиком и вешто су инкорпорирана у јасну драмску акцију, која постаје свевремена захваљујући вештини писца да нам из угла наизглед превазиђених и пуно пута преиспитиваних историјских догађаја, дарује узбудљив комад који нас се итекако тиче. И најзад, оно, чини нам се, најважније: Велика драма је сва саткана од чаробне катарзичне илузије коју Расин у позоришту сматра најважнијом и коју назива - гануће!

Жељко Хубач

---

СИНИША КОВАЧЕВИЋ
Рођен је 30. маја 1954. у Сремској Митровици, где је завршио основну школу и гимназију. Студирао је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду код Љубише Ђокића, Јована Христића, Владимира Стаменковића, Слободана Селенића и Ратка Ђуровића, и дипломирао као један од најбољих студената у историји овог факултета. Пише за позориште, филм, радио и телевизију. Аутор је двадесет радио драма изведених на југословенским, руским и немачким радио станицама. Телевизијске драме Мала шала, Свечана обавеза и Вера Хофманова уврштене су у „Антологију ТВ драме“ и победнице су многих интернационалних фестивала. Аутор је телевизијских серија: Највише на свету целом, Портрет Илије Певца, Синовци и Горки плодови, од којих је последње две и режирао. Написао је сценарија за игране филмове: Држава мртвих, Најбољи, Птице које не полете, Боље од бекства, Синовци, Маша (последња два је и режирао)… Филм Синовци је победник Међународног филмског фестивала „Златни витез“ у Москви, а Маша је проглашена за најбољи филм фестивала у Ченају, у Индији. Серија Горки плодови од 32 једносатне епизоде, коју потписује као сценариста и редитељ, приказана је на националној телевизији и победник је Интернационалног телевизијског фестивала у Русији, у Липецку. Написао је позоришне драме: Последња рука пред фајронт, Ново је доба, Краљевић Марко, Свети Сава, Рави, Ђенерал Милан Недић, Јанез, Хотел Европа, Бајка о чешљу и виолини, Слепачка академија, Вирус, Чардак ни на небу ни на земљи, Зечји насип, Српска драма, Велика драма, Чудесни, Учитељица… које су извођене у готово свим професионалним и аматерским позориштима у Србији. Његова остварења преведена су на енглески, руски, јерменски, бугарски, немачки, грчки и македонски језик. Редовни је професор, био је управник Српског народног позоришта у Новом Саду, декан у два мандата на Факултету уметности БК, народни посланик… Вишеструки је добитник свих позоришних, радијских, телевизијских и филмских награда еx-Југославије и потоњих држава. Живи и ствара у Београду и Сурдуку.

---

Праву тензију Ковачевић овог пута не постиже толико драмском радњом (...) Њу писац понајпре постиже себи својственом, снажном репликом, некад бритком, каткад духовитом, а увек сценски ефектном.

Александар Милосављевић, „Глас јавности", Београд, 3. март 2002.

---

(...) Посебност Велике драме на сцени Народног позоришта лежи у чињеници да је један млади глумац успео да на својим плећима, од прве до последње сцене, изнесе ову представу. Није само реч о новом таленту, појави, глумачком мајстору. (...) Такав глумац се ретко рађа; не само да му се верује од првог до последњег тренутка, него се та енергија, глумачка експресија и трансформација, прелива на целокупно гледиште. (Вук Костић) Друга полуга ове представе јесте Видосава Вучић Љиљане Благојевић: у њеној интерпретацији похрањена је сва стаменост и трагика жена црногорског крша. Посебан трагични медаљон ове поставке јесте Јелистина Душанке Стојановић, а лирски Хелга Соње Колачарић. (...) То посебно значи у овој представи за коју се може слободно рећи да нема слабог глумачког места.

 Милутин Мишић, „Борба", Београд, 27. фебруар 2002.

---

(...) Ксенија Зечевић је налазила адекватне музичке рефлексе што је доводило до занимљивих усклађивања унутар живе документаристчке игре. (...) Танасије Узуновић, глумац у пуној зрелости, дочарао је Зарија Вучића импресивно, са унутарњом снагом, преображењима и изнијансираном трагиком чистог стила и пуне аутентичности.Његову жену Видосаву играла је крајње непосредно и убедљиво Љиљана Благојевић! (...) Сва пажња је концентрисана на младог Вука Костића који Милорада игра с потпуним и фанатичним заносом у коме се огледа сва трагика времена. На почетку и на крају овај лик - као остарелог и напуштеног оца, тумачи с пуном убедљивошћу Миодраг Радовановић.(...) Покретач ове целе трагичне епопеје јесте генерал Сава Вукотић Цицко којег снажно дочарава Љубивоје Тадић. Поседује све снажнији темперамент, у изразу је економичан, влада ситуацијом, довољан му је један покрет да опсервира реакције присутних, осећа иронију времена, убедљив је и све више постаје прави протагониста овако великих померања у животу и на сцени.(...)
Изван овог круга налазе се спонтана и осећајна млада Хелга коју тумачи Соња Колачарић, а у позним годинама мирно, сетно, са дискретним подсећањима на промашени живот и рафинманом, Љиљана Газдић. Велика драма је опсежна и о њој ће се још критика спорити, али је неоспорно велики и озбиљан сценски подухват, импресивне силине, упркос свему и епика у којој ансамбл Народног позоришта препознаје своје заједничке могућности.

Хаџи Петар Волк, „Илустрована политика", Београд, 23. март 2002

---

Синоћна представа Велика драма Синише Ковачевића у режији истог аутора, а у извођењу више од педесет глумаца Народног позоришта из Београда, на импресиван начин означила је почетак 47. Стеријиног позорја у Новом Саду. Позоришна публика на великој сцени Српског народног позоришта била је фасцинирана четворочасовном изванредном глумом свих актера Велике драме (...) 

М. Караџић, „Политика", Београд, 3. јун 2002.

---

(...) Стадионска атмосфера на крају представе зачињена непрекидним аплаузима и повицима „браво", „браво", „браво", која је трајала скоро петнаест минута, била је, у правом смислу те речи, одраз захвалности за све што је те вечери предочено публици на сцени „Јован Ђорђевић" Српског народног позоришта у Новом Саду.(...)

Микојан Безбрадица, „Политика експрес", Београд, 6. јун 2002.  

---

Награде:
ВУК КОСТИЋ – Стеријина награда за глуму
ЉИЉАНА БЛАГОЈЕВИЋ – Награда Народног позоришта
СИНИША КОВАЧЕВИЋ - Награда за текст „Драгиша Кашиковић"