Реч композитора
Васкрсле сени су део покретљивог тонског и духовног стања које је константа на личној и колективној мапи свесрпског кретања које покреће и обнавља стваралаштво и несагледиву разуђеност у њему.
Академик Светислав Божић
Реч кореографа
У представи „Васкрсле сени“ чувамо сећања на једно од најтежих поглавља наше историје – на страдање српског народа у Великом рату, али и на снагу, достојанство и веру човека који, упркос свему, наставља да живи и ствара. У средишту великог историјског платна налази се Надежда Петровић – уметница чији је живот био нераскидиво везан за њен народ. Ова представа приказује жртву уметника и народа сведочећи њихово васкрсење кроз колективно сећање и уметност.
Јовица Бегојев
Либрето
Први чин
У Ваљевској болници влада грозничава атмосфера хаоса. Смрт посећује безумног Доктора на ивици разума и његове рањенике. Она реанимира њихова тела, враћајући их у простор између овог и следећег света. Смрт буди Надежду Петровић и спаја, а затим раздваја Надежду и њеног најмлађег брата Растка, који остаје сам у безуспешној потрази за сестром.
Годинама пре свог краја у Ваљевској болници, млада уметница Надежда школује се на сликарској академији и развија свој дар уз подршку ментора. Када остане сама пред штафелајем, среће се са Анђелом, својим надахнућем. Анђео помаже Надежди и њеним сестрама да премосте јаз који је створила сестринска завист због живота у сенци Надеждине уметности и успеха.
Између Надежде и Бранка Поповића, колеге сликара и блиског пријатеља, рађа се љубав, коју пресеца најава рата. Надежда и Бранко деле кратак тренутак блискости који већ носи сенку растанка, пре него што Бранко нестане у мору војника на путу ка фронту.
Други чин
Рат је већ однео своје прве жртве. На бојном пољу, међу телима погинулих, сусрећу се Смрт и Анђео, нераздвојни пратиоци страдања. Док ствара, Надежди се Бранко појављује попут сна или сећања, али рат прекида сваки њихов покушај да се поново споје.
Надеждина веридба са угледним oфициром суочава је са светом богатства, друштвеног положаја и строгих конвенција, у којем њена слобода и независност нису прихватљиве. Њена уметност, самосталност и одбијање да се уклопи у улогу која јој је намењена чине је непожељном у средини која вредност човека мери пореклом, угледом и послушношћу. Официрова арогантна мајка настоји да их раздвоји, а он, неспособан да јој се супротстави, издаје Надежду и не стаје у њену одбрану. Иза привида части и морала, Надежда препознаје лицемерје света који одбацује и њу и њену уметност. Она раскида веридбу и сама бира свој даљи пут, одлазећи на бојно поље као болничарка.
Насупрот призорима страдања, свет покушава да сачува привид нормалног живота. У раскошној дворани траје бал, а музика потискује оно што се догађа изван њених зидова. Међу окупљене улази Смрт, чије присуство најављује да рат више неће остати негде далеко — исти млади људи који сада испуњавају балску дворану ускоро ће одлазити на фронт.
На бојном пољу остају жене: мајке, сестре, супруге и болничарке које су пошле за својим најближима. Оне воде своју борбу на крвљу натопљеној земљи, покушавајући да помогну преживелима, док на небу Смрт и Анђео настављају своју вечиту игру. После битке, жене остају уз рањене и погинуле, чувајући их од нестанка у маси страдалих. У њиховој бризи, сећању и љубави, мртви поново добијају присуство и из њихових тела подижу се васкрсле сени. У том простору сећања израња сусрет Надежде и Растка, које Смрт и Анђео доводе изван граница живота и смрти. Међу божурима, брат и сестра поново проналазе једно друго — овога пута без растанка.
