Тоска

Садржај
Први чин – Базилика светог Андрије
Чезаре Анђелоти, некадашњи конзул римске републике бежи из затвора и долази у цр-кву где му је његова сестра, маркиза Атаванти, у капели сакрила одело за бекство. 
Млади сликар Марио Каварадоси  долази у цркву да настави рад на слици Марије Маг-далене, чије лице подсећа на маркизу Атаванти. Занесен, посматра слику Флорије То-ске, своје љубавнице, у медаљону и упоређује лепоту Тоске и маркизе Атаванти (арија Каварадосија).
Из капеле се чује Анђелоти и сликар жели да му помогне у бекству. 
Долазак Тоске прекида њихов разговор и Анђелоти се повлачи у капелу. Марио је збу-њен, а Тоска, чувши разговор, посумња да је у питању друга жена. Марио умирује љу-боморну Тоску и она одлази (дует). Топ са тврђаве објављује Анђелотијево бекство и Марио са њим одлази у своју вилу, да га сакрије. У потеру за Анђелотијем у цркву до-лази злогласни шеф полиције Скарпија са својом пратњом. 
Скарпија сумња да је Каварадоси помогао бекство. Тоска се враћа у цркву како би Ка-варадосију рекла да се не могу видети те вечери, јер мора да пева кантату пред краљи-цом. Скарпија јој прилази и показује лепезу маркизе Атаванти, која је пронађена у ка-пели, и намерно изазива љубомору код Тоске, која одлази уплакана сумњајући да је Марио вара. 
Народ се окупља у цркви за Te Deum, а Скарпија сања да ће Тоска бити његова (арија Скарпије). 

Други чин – Палата Фарнезе
Скарпија вечера у својој канцеларији и шаље поруку Тоски да је чека после кантате. 
Долази Сполета који га обавештава да су Тоску пратили до виле, да је изашла из виле сама, а да су Каварадосија ухапсили јер се дрско и сумњиво држао пред њима. 
Уводе Каварадосија, који пориче све наводе оптужбе. Скарпија  наређује да мучењем изнуде признање. Улази Тоска и тражи од Скарпије да ослободи Мариа. 
Чују се јауци и Тоска  признаје да је Анђелоти сакривен у бунару виле. У том тренутку, Шароне јавља Скарпији да их је Наполеон победио код Маренга. Марио слави победу над тиранијом  и поред очајне Тоске га одводе у затвор где ће над њим сутра бити извр-шена смртна казна. 
Тоска моли за милост (арија Тоске).
Сполета јавља Скарпији да се Анђелоти убио у бунару, пре него што су успели да га ухапсе. Скарпија понуди Тоски да буде његова љубавница те ноћи, а за узврат ће она и Марио добити пасоше за одлазак из земље сутрадан. Тоска пристаје. Скарпија пред њом наређује Сполети да Мариа сутра привидно стрељају, као грофа Палмијерија (који је био стварно стрељан). Тоска ће присуствовати стрељању. Она у тренутку Скарпији-не непажње, а не желећи да му се пода, узима нож са стола и када јој он даје пасоше, убија га. Ставља свеће и крст поред његовог тела и резигнирано говори: „А пред њим је дрхтао читав Рим“.

Трећи чин – Тераса Анђеоске тврђаве
Јутро. Чују се звона и радосна песма пастира из даљине, на терасу долази Тамничар са Каварадосијем. Неколико часова пред погубљење, Марио пише опроштајно писмо (арија Каварадосија). Тоска долази и саопштава му радосну вест: биће привидно стре-љан, после чега ће обоје бити слободни. Долазе војници. Тоска се опрашта са Мариом. Војници пуцају и Каварадоси пада. Тоска му прилази и открива да је преварена. Марио је мртав. Убиство Скарпије је откривено. Долазе војници да ухвате Тоску. У очајању, она се баца са тврђаве.

ПУЧИНИ НА ПРАГУ ХХ ВЕКА

„Постоје три закона када је у питању позориште: пробудити интересовање, изненадити и дирнути“ рекао је Ђакомо Пучини (1858 – 1924) сматрајаћи их за „тајну сваког позоришног успеха“. Уз дар да изабере добру причу за своје опере, створио је формулу неопходну за време у коме је стварао – на прелазу из XIX у XX век. 
Крај XIX века везан је за појаву импресионизма у музици који је донео бројне новине, између осталог и у хармонском језику у виду разграђивања дурско-молског тоналног система, да би већ почетком ХХ века дошло до појаве модерне, атоналне музике. Са друге стране, 1895. године настаје нова уметничка форма – филм. Пучини који је у сваком смислу био модеран човек, љубитељ брзих кола и један од првих композитора који је забележен на филму („Један дан са Пучинијем“ из 1915. године), суочен са бројним променама које је ово време донело, трагао је за модерним у оперској уметности. Пронашао га је, како каже Алесандро Барико, у идеји спектакла предвидевши „са зачуђујућом тачношћу, један свет који још увек није постојао“. На известан начин његове опере носиће карактеристике филмске уметности које ће сам филм, из техничких разлога, попримити тек после Пучинијеве смрти (звучни филм појављује се 1927. године) док ће у свој музички језик, у основи традиционалан, унети све „хармонске могућности свог времена ако (и само ако!) њихова примена служи и доприноси изражајности текста и драмске ситуације“, каже Дејан Деспић. Остајући веран романтизму, уносећи у своја дела елементе веризма али пре свега реализма, створио је свој лични стил и, како је рекао маестро Антонио Папано, „увео оперу у ХХ век“.
Први велики, интернационални успех постигао је са опером Манон Леско (1893) после чијег ће извођења Џорџ Бернард Шо, писац и музички критичар, закључити да је Пучини, више него било који композитор у том тренутку, Вердијев наследник. Наредни, још већи успех оствариће са Боемима (1896) а његову славу потврдиће Тоска (1900). Инспирацију за ову оперу Пучини је пронашао у драми Викторијена Сардуа, из 1887. године, која је била написана за велику позоришну звезду Сару Бернар. Са либретистима Ђакозом и Иликом сажео је драму од пет чинова и тиме омогућио нагло смењивање драмских момената које му је било тако неопходно. Наиме, свестан времена које се све више убрзава али и захтева нове публике којој је требало држати пажњу, Пучини је давао својим представама интезиван ритам. Тоска као мелодрама у којој су заступљене љубав, пожуда, политика, религија, издаја, убиство... пружала је ту могућност. Радња представе одвија се у Наполеоново доба, у само једном дану, 17. јуна 1800. године у време битке код Маренга. Реалистични елементи којима се претходно служио у Боемима у виду певања које „прати интонацију свакодневног разговора“  примениће донекле и у овој опери. Реализам је оличен и у верном приказу Рима и његових значајних локација на којима се радња одвија. Улога оркестра није била само да прати певаче већ и да до детаља, попут филмске музике, ослика радњу и покрете на сцени као и расположење протагониста током дугих, искључиво оркестарских деоница.
Премијера је одржана у Театру Костанци у Риму 14. јануара 1900. године на одушевљење публике али не и критике према којој је сва та пренаглашена драматичност у опери била претерана. На бис су изведени: Кавародосијева арија и финале првог чина, арија Тоске “Vissi d’arte”, арија Каварадосија “E lucevan le stelle” и дует из последњег чина, нумере које до данас представљају бисере оперске литературе. 
Тоска је први пут изведена на сцени Народног позоришта 10. јануара 1914. године само четрнаест година после праизведбе и пре званичног оснивања Опере Народног позоришта у Београду 1920. године. Било је ово за нашу публику ново дело у сваком смислу где, како каже Барико, страсти пламте „довољно близу да вас подиђу жмарци и довољно далеко да се сачува чаролија фикције“.

Вања Косанић