То смо ми
драматургија текста Оља Ђорђевић

Реч редитеља 
Шест имена, шест лица, шест прича, безброј улога. Шта остаје кад се склоне све улоге?
Постоје тренуци у животу када правимо пресек. Тренуци кад се присетимо давних жеља и надања, кад гледамо где смо и размишљамо о томе где бисмо тек могли бити. Затворени у своје станове, канцеларије, шалтере и сале, у своје превозе и учионице, продавнице и пробне сале – маштамо о изласку у нешто друго, негде где је боље. Са собом носимо велики пртљаг у коме су, махом набацане, све породичне приче и сећања, успомене, надања, љубави и туге, болна места и тајне сакривене дубоко испод свега осталог.
Шесторо људи на сцени су ту као глумци, али и као родитељи, деца, браћа, сестре, унуци, студенти, пријатељи, људи са причама које одишу топлином, које дирају и боле. Њихове кутије успомена су отворене и они их, несебично, чиста срца деле. Деле питања којима смо се бавили. Где је дом, ако студираш на факултету који је измештен и радиш у позоришту са дугогодишњим привременим седиштем? Да ли си и даље део града који је твој, а у коме те више нема? Како се живи с предрасудама које не бираш? Због чега сан тешко долази? Шта смо чекали, а шта дочекали? Шта сад чекамо? Да ли је живот само чекање? Да ли се на сцену изађе да би се испричала прича или да би проговорила сопствена тишина? Шта остаје, кад време неумитно прође? Шта остаје на крају овог процеса? Остаје љубав. Љубав коју деле једни с другима на сцени, љубав према глуми, позоришту, својим породицама, животу и Косову. Остаје шесторо глумаца који стоје пред вама, као пред огледалом. „То смо ми“ није само наслов, није само прича. То су дани проведени заједно, у покушају да разумемо ко смо. То је будуће сећање. Тренутак који је потрајао. И нестао чим се светло на сцени угасило.
Посвећено мојој мами и њеној „Косовској причи“.

Оља Ђорђевић