Реч редитеља
Идем у основну школу. За лектиру и на драмској секцији добијамо драмски текст. Зове се „Сумњиво лице“.
Смијешно ми је. Капетан отвара туђа писма, писар носи мокру крпу око главе, неко писмо је у шифрама и плашљиви полицајци припремају акцију хапшења у Хотелу „Европа“ у вароши. Алекса, срески шпијун, има визит-карту на којој пише да је шпијун. Помислио сам да је то најглупља шала у књизи. Какав је то шпијун који свима каже да је шпијун? Смијао сам се док нисам стигао до мјеста гдје неко објашњава да прије нико ништа није хтио да му каже, а откако сви знају, сви причају једни против других.
На крају ме највише збуњује крај. Нико није кажњен како треба. Све је био неспоразум, сви се некако врате на почетак а капетан иде даље. Срећан крај. Кад сам одрастао и почео да режирам, овај драмски текст ми се вратио с истим питањима. Људи се смију, да лакше поднесу страх. Страх је оруђе а параноја је пирамида. Крај данас дјелује наивно, али не зато што је писац наиван, него зато што смо то ми. Код нас се одговорност разводни, па су прво криви сви и онда на крају нико не буде крив. Напосљетку, ми се насмијемо и идемо даље.
У оваквом времену трудили смо се да у процесу уживамо у радости игре. Хтио сам да поново осјетим оно што сам осјећао као дијете, кад сам читао овај комад и играо се његових ликова. Наспрам бруталности и заоштрености данашњег свијета ставили смо радост игре, комедије и позоришног узбуђења. Та радост није бијег од горчине данашњег свијета, него једино што му се може супротставити. Параноја и страх траже да се укочимо, да свако буде сумњив свакоме. Игра ради управо супротно, она гради повјерење.
На почетку, у предговору пише како је писац једва сачувао овај комад, како је знао напамет број степеника до управничке канцеларије у народном позоришту и како га је изгубио далеко од куће гдје је бјежао током великог рата.
Остало ми је једно питање које ја као дијете и данашњи ја, читајући Нушићев предговор, постављам. Зашто и како је овај комад преживио? Мислим да је преживио јер га нису чували они на које циља. Чували су га други, неки добри људи који су спасили одбачене папире, да би могло да га чува свако дијете које га је добило као лектиру. Нушић је ту да нас прати док одрастамо, и да нас припреми да се не изненађујемо много томе да се људска нарав неће никада промијенити.

Реч драматурга
Време грамзивости, немара и бесмисла најбезболније је сместити у комичан амбијент.
Сумњиво лице на одличан начин осликава менталитет једног привилегованог слоја народа и једног времена које се понавља. Не траје вечно, већ се понавља. Нестане, па дође, нестане, па дође, нестане, па дође. Није сумњиво само једно лице, сумњиви су сви, јер сумњива времена стварају сумњиве људе.

Горан Старчевић