Севиљски берберин

Росинијева неисцрпна радост живљења

„Севиљски берберин је Сунце Италије“ рекао је песник Хајнрих Хајне. Али, ова Росинијева опера која је заиста чиста радост, неславно је прошла када је први пут изведена 20. фебруара 1816. године у Театру Аргентина у Риму. Био је то изрежирани неуспех. Наиме, иако је неколико композотора пре њега већ компоновало Севиљског берберина (што је била уобичајена пракса у то време велике продукције оперских дела) најславнији је био Севиљски берберин Ђованија Паизијела из 1782. године. Иако је у програму за своју оперу Росини изразио велико поштовање према овом, како је рекао, „бесмртном аутору“ и своје дело назвао Алмавива, поклоницима Паизијеловог дела то није било довољно. Сви су дошли на премијеру како би исказали свој бес и извиждали представу не обазирући се на само извођење. На руку им је ишло и то што су се те вечери на сцени ређале незгоде. Док је Алмавива певао серенаду пукла је жица на гитари, Дон Базилио се у једном моменту саплео и пао па је Арију о клевети извео док му је нос крварио а онда је на сцену изашла и једна залутала мачка коју нису могли да истерају. Све то наочиглед композитора који је те вечери био диригент и чембалиста. Већ на следећем извођењу, када је на представу дошла публика која је заиста желела да чује ново дело, Росини је доживео тријумф и ова опера је до данас једна од најизвођенијих и најуспелијих комичних опера на свету.
    Ђоакино Росини (1792–1868) одрастао је у позоришту уз мајку оперску певачицу и оца који је свирао у оркестру. Као изузетно плодан и свестран композитор писао је брзо и лако и за двадесет година написао 40 опера. Поред тога компоновао је вокално-инструментална, оркестарска и камерна дела. Прву оперу Брачни уговор (1810) написао је са осамнаест година а уследили су велики успеси са операма Танкреди и Италијанка у Алжиру. Када му је било 23 године и када је, како каже Роберто Мори „Росини већ био Росини“, добија наруџбину за комичну оперу (opera buffa) Севиљски берберин коју је написао за мање од три недеље. 
    Ова опера, чији је либретиста Чезаре Стербини, настала је према Бомаршеовој истоименој комедији (1775) из трилогије у којој је главни јунак Фигаро, човек из народа. Сматра се да је прича заснована на структури комедије дел арте коју карактеришу сатира и типизирани, публици јасно препознатљиви ликови утврђених карактера и са маскама у којој год представи да се појаве. У својој трилогији Бомарше је исмевао и критиковао друштвени и политички живот у Француској и она је представљала одраз незадовољства владајућом класом и племством које ће кулминирати Француском револуцијом. 
    Росинијев Севиљски берберин припада новом времену у коме су се политичке страсти стишале али и музички укус оперске публике веома променио од времена Паизијеловог Берберина. Почетак XIX века – период раног романтизма, у италијанској опери биће познат као епоха белканта (bel canto – лепо певање) чији су главни представници Доницети, Белини и Росини. У овом периоду, према речима Душана Цвејића, владала је блистава техника која се и код сопрана, баритона и басова огледала у извођењу колоратура, трилера, пасажа и каденци уз неопходан дуг дах. „Глас је био инструментално прецизан и покретљив а тежило се певачком виртуозитету“ који су италијански композитори спајали са лепом мелодијском линијом. 
    Све наведено краси Росинијевог Севиљског берберина али осим што су његове мелодије лепе оне су и незаборавне: од Фигарове каватине (уводне арије), Алмавивине серенаде до Розинине арије и Арије о клевети Дон Базилија али и узбудљиве оркестарске увертире којом почиње ова опера која у себи носи „неисцрпну радост живљења“.  

Вања Косанић

Саржај
ПРВИ ЧИН
Прва слика – Улица у Севиљи. Пред кућом доктора Бартола гроф Алмавива пева серенаду лепој Розини, штићеници доктора Бартола и представља се као Линдоро (арија Алмавиве). Долази Фигаро, берберин, младић весео и проницљив (арија Фигара). За новац и лепе речи помоћи ће грофу да се састане са љубљеном девојком. Међутим, стари доктор Бартоло љубоморно чува Розину, јер жели да се венча са њом. Фигаро саветује грофу да се преобуче у војника и да за себе реквирира стан у кући доктора Бартола (дует).

Друга слика – Розина у кући доктора Бартола одушевљено пева љубавну арију. Она воли Линдора, али не зна да је то главом гроф Алмавива (арија Розине). Долази доктор Бартоло са Дон Базилиом, учитељем музике, и одлучују да грофа пред Розином оцрне и осумњиче (арија Дон Базилија). Радују се снази смишљене клевете. Улази Фигаро, говори о Линдору и утврђује да је Розина већ заљубљена у Линдора, односно грофа. Розина даје писамце за Линдора и Фигаро весео оде (дует). Изненада, улази у собу неки војник, привидно пијан. То је прерушени гроф. Наилази Бартоло и настаје велика свађа. Бартоло доводи стражу да ухапси пијаног војника, али прерушени гроф покаже свој мач са грбом заповеднику страже и овај га најучтивије поздрави. Бартоло је запањен и не може да дође к себи (велико финале).

ДРУГИ ЧИН
Алмавива преобучен у учитеља музике долази да држи час певања (дует). Фигаро брије доктора Бартола и скрива љубавнике, који се договарају о новом састанку и бекству. Изненада се појављује Дон Базилио кога „отерају на спавање” (квинтет).Фигаро одвлачи пажњу Бартолу од младог пара, међутим то изазива сумњу код Бартола, који најзад увиди превару и почне да их гони.
Берта, гувернанта, тугује, јер је несрећно заљубљена у Бартола (арија Берте).
На позив Бартола долази Дон Базилио који треба да позове нотара да напише женидбени уговор, јер Бартоло хоће да учини свему крај својом женидбом са Розином.
Оркестарски интермецо описује буру.
Враћају се Алмавива и Фигаро, долази и Розина у венчаној хаљини (терцет).
Дон Базилио и нотар такође су стигли и Алмавива их присиљава да га венчају са Розином. Доктор Бартоло je наишао на свршен чин. Настаје весеље и Бартоло видевши да је изигран, пристаје на све (финале).