Сестра Анђелика
опера Ђакома Пучинија

САДРЖАЈ
Ма­на­стир. Се­стра Ан­ђе­ли­ка и још две опа­ти­це ка­сне у ка­пе­лу. Кон­тро­лор­ка их гр­ди због то­га што се ни­су по­ка­ја­ле као се­стра Ан­ђе­ли­ка. Не­ке од опа­ти­ца при­зна­ју да још увек жу­де за зе­маљ­ским за­до­вољ­стви­ма – се­стра Ђе­но­вје­фа при­зна­је да јој не­до­ста­ју ја­гањ­ци ко­је је не­кад чу­ва­ла, а се­стра Дол­чи­на жу­ди за слат­ки­ши­ма. Се­стра Ан­ђе­ли­ка по­ри­че да има ика­квих же­ља, али оста­ле се­стре зна­ју да она очај­нич­ки же­ли да чу­је ве­сти од сво­је по­ро­ди­це. Се­дам го­ди­на ни­је би­ла у кон­так­ту са њи­ма, а се­стре прет­по­ста­вља­ју да је она би­ла прин­це­за, ко­ја је прог­на­на у ма­на­стир из раз­ло­га ко­ји још ни­су ус­пе­ле да до­ку­че. Уско­ро до­ла­зе рад­ни­це ко­је до­но­се хра­ну. Јед­на од њих спо­ми­ње див­ну ко­чи­ју ко­ја че­ка ис­пред ма­на­сти­ра, а у ко­јој се на­ла­зи не­ки по­се­ти­лац. Ан­ђе­ли­ка се ја­ко из­не­на­ди и, с не­стр­пље­њем, за­тра­жи јој да опи­ше ко­чи­ју до нај­сит­ни­јих де­та­ља. Утом, за­зво­ни зво­но да на­ја­ви по­се­ти­о­ца. Ча­сна мај­ка ула­зи и оба­ве­шта­ва Ан­ђе­ли­ку да је ње­на тет­ка, прин­це­за, до­шла да је по­се­ти. При­ла­зе­ћи, прин­це­за од­би­ја Ан­ђе­ли­ки­не ге­сто­ве при­сно­сти. Прин­це­за об­ја­шња­ва да је она, на­кон смр­ти Ан­ђе­ли­ки­них ро­ди­те­ља, по­ста­ла ста­ра­тељ Ан­ђе­ли­ке и ње­не се­стре Ане Ви­о­ле, што зна­чи да има кон­тро­лу над њи­хо­вим на­след­ством (Il prin­ci­pe Gu­al­ti­e­ro). Ана Ви­о­ла тре­ба да се уда, а прин­це­за од Ан­ђе­ли­ке тра­жи да пот­пи­ше ка­ко се од­ри­че свог де­ла на­след­ства у ко­рист се­стре ко­ја се уда­је за чо­ве­ка са ко­јим је Ан­ђе­ли­ка би­ла у ван­брач­ној ве­зи и ко­ји отац ње­ног де­те­та. Прин­це­за сма­тра да Ан­ђе­ли­ка, по­што је обру­ка­ла по­ро­ди­цу, не­ма пра­ва на део на­след­ства. Сло­мље­на тет­ки­ном окрут­но­шћу, Ан­ђе­ли­ка се ку­не да се по­ка­ја­ла због сво­јих гре­хо­ва, иако не мо­же из гла­ве да из­бри­ше се­ћа­ње на ван­брач­ног си­на. Та­да са­зна­је да јој је син пре­ми­нуо две го­ди­не пре то­га. Ан­ђе­ли­ки­на во­ља је сло­мље­на и она је­ца­ју­ћи пот­пи­су­је до­ку­мент. Прин­це­за од­ла­зи и Ан­ђе­ли­ка ту­гу­је за си­ном, и због то­га што је умро без мај­ке по­ред се­бе (Sen­za mam­ma). У бо­лу од­лу­чу­је да се при­дру­жи си­ну у ра­ју и пи­је отров. Та­да схва­та да је по­чи­ни­ла смрт­ни грех и да не­ће оти­ћи у рај и мо­ли се за спас. Чу­је се хор и Ан­ђе­ли­ка до­жи­вља­ва ви­зи­ју Бла­го­сло­ве­не Де­ви­це.

ТРИПТИХ И „СЕСТРА АНЂЕЛИКА”
После кризе у коју је Пучини запао након свог „светог тројства“ које чине опере Боеми, Тоска и Мадам Батерфлај, уследио је Триптихон – Плашт, Сестра Анђелика и Ђани Скики. Садржај за потоња два му је предложио Ђoвакино Форцано (Giovacchino Forzano – баритон, новинар, директор фирентинског листа „Национе“, драмски писац и аутор либрета, редитељ, драмски и филмски; највише се истакао као оперски редитељ – у извесном смислу први италијански оперски редитељ, иако су се тим послом пре њега бавили Рикорди и Илика). Пучини је први пут писао оперу на оригинално дело, а не према адаптацијама на постојећа и проверена. Није чудо што се Пучини одмах заинтересовао за Сестру Анђелику, смештену у женски самостан, јер је имао сестру (Иђинију) као Мадре Супериоре у манастиру Викопелаго, коју је често посећивао и оно што је за њега било битно, доста се сродио са тим и таквим амбијентом. (...) чим је завршио оперу (14. септембра 1917), он је отишао у сестрин манастир и монахињама отпевао и одсвирао целу Сестру Анђелику, и кад је видео да су се оне узбудиле, а неке чак и плакале, веровао је да је написао добру ствар и да ће је и публика прихватити. На његову велику жалост, преварио се. У почетку се мислило да премијера Триптихона буде у Риму, али како су се преговори између Тита Рикордија и театра Констанци одужили, прихваћена је понуда Метрополитена, па је премијера била 14. децембра 1918. у Њујорку, дакле свега месец дана након склопљеног примирја. Како је путовање било још отежано, Пучини није отишао у Њујорк. Било је то први пут да није присуствовао премијери једног свог дела. Непуних месец дана касније, 11. јануара 1919, одржана је европска премијера, у Риму, уз присуство аутора и краљевске породице. Годину и по дана касније, 18. јуна 1920. била је и премијера у Лондону, опет уз присуство аутора и краљевске породице. Пучини је једно време био изричит, Триптихон је једна целина, дакле једна представа, и морао се увек приказивати у целости. Луиђи Ричи тврди да је после једне представе у Фиренци, 1920, Пучини ипак увидео да је тако даван изједна, Триптихон ужасно дугачак и заморан, са паузама, скоро четири сата. „Уморио сам се и ја, који сам аутор“, и дозволио је да се дели. Иако је Пучини највеће наде полагао у Плашт, иако је њему лично била најдража Сестра Анђелика, свуда је и увек најбоље пролазио Ђани Скики. Сестра Анђелика је остала фестивалска опера, дакле она која се понекад даје, иако Сартори тврди да је она најбоља, што је било и Пучинијево мишљење.

Из: Слободан Турлаков, Пучини и веристи, Борба, 2003.

На репертоару Народног позоришта Сестра Анђелика се нашла само једном, такође као представа Оперског студија Народног позоришта, 13. децембра 2004. (преузета од Факултета музичке уметности). У сценској режији Радослава Златана Дорића, музичкој режији Александара Коларевића, сценографији Мираша Вуксановића и костимима Катарине Грчић, играна је на Сцени „Раша Плаовић“. У овој поставци, солисти су певали уз клавирску пратњу проф. Александра Коларевића, те звона, оргуље, трубе, пиколо и харфу проф. Зорке Миливојевић, и уз Хор КУД-а „Жикица Јовановић Шпанац“ под вођством маестра Ђорђа Станковића. Представа је играна три сезоне и за то време изведена 15 пута (од тога једном на гостовању у Студентском граду, а три пута са другом представом Оперског студија – Ђани Скики), пред скоро 1500 гледалаца.

Ј. С.

ЂАКОМО ПУЧИНИ (1858–1924)
... Рођен 22. децембра 1858. године у Луки, малом граду Тоскане, Пучини је завршио Конзерваторијум у Милану, код Бацинија и Понкиелија, прослављеног композитора Ђоконде. Са великим смислом за оперски театар, Пучини се посвећује искључиво оперској композицији. После првих покушаја (Вили 1884, Едгар 1889) и првих већих успеха (Манон Леско 1893), он стиче светску славу својим најзначајнијим и најпопуларнијим делима: Боеми (1898), Тоска (1900) и Мадам Батерфлај (1904). Следе Девојка са запада (1912), Ластавица (1917), Триптих (Плашт, Сестра Анђелика, Ђани Скики 1918) и најзад његова „лабудова песма”, Турандот (изведен 1926. године). Један од Пучинијевих успеха лежи у срећно изабраним либретима... Човек са сигурним позоришним инстинктом, Пучини је осећао сцену, тражио узбудљиве драмске сукобе и неговао култ великих гестова и очајних крикова који резултирају из јаких страсти. Пучини је овако формулисао тајну сваког позоришног успеха:  „Постоје три закона када је у питању позориште: будити интересовање, изненађивати и дирнути“. То је уједно његово основно естетско начело. Пучини је више него ико рачунао на нерве своје публике и деловао на њих, служећи се често и спољашњим ефектима. Његов оперски стил представља више или мање хармоничну мешавину бруталности и сентименталности. Те две особине његовог стила имају и своје специјално порекло. Кад је у питању бруталност, натурализам, груби контрасти и широке линије, Пучинијев стил је непосредни наставак веризма... Анализиране композиционо-технички, партитуре његових опера састоје се из мозаичног музичког ткива, изванредно духовито инструментираног и уобличеног у једну целину сигурном руком мајстора. Интензивно оркестарско подвлачење драме, изненадни контрасти, велике градације, често театралне и неубедљиве, темпераментни изливи, широка распеваност мелодијских линија у смислу италијанске традиције – то су биле главне особине Пучинијевог оперског стила.
... Пучини је данас, заједно с Вердијем, и поред изразитих модерних тенденција у оперском стварању, суверени господар оперских сцена.

Б. Драгутиновић

Реч редитеља
ЈАСНА ИДЕЈА И ЗАХТЕВНИ ГЛУМАЧКИ ЗАДАЦИ
Занимљиво би било режирати цео Триптих и пронаћи заједнички лајтмотив, односно копчу између ова три засебна и толико различита оперска дела, драматичног Плашта, поетичне Сестре Анђелике и сатиричног Ђанија Скикија. Међутим, за младе певаче, полазнике Оперског студија, свакако је много корисније да добију прилику за сарадњу са што више различитих редитеља и да одмах на почетку каријере имају могућност да искусе разне стилове, од реалистичног до апстрактног. Будући да сценографски углавном комбинујемо наше нове са већ постојећим елементима декора из неких других представа, уз минимална улагања и измене, те да у основи, за манастирску одору, користимо костиме из фундуса које прилагођавамо својим потребама, укратко, да немамо буџет једне „велике“ оперске представе и да се у визуелном смислу мој ауторски тим (редитељ, сценограф, костимограф) вешто довија како зна и уме, уз свесрдну помоћ свих наших радионица и стручних сарадника, били су нам неопходни јасна идеја и изузетно захтевни глумачки задаци за све учеснице (интересантно је да је ово потпуно „женска прича“ и да, осим малог хорског дела на крају опере кад иза сцене пева и мушки хор, целу представу изводи само женски део ансамбла). Надамо да ће и Сестра Анђелика, пре свега божанственом и поетичном музиком, а затим и снажним сценским извођењем, освојити срца наше цењене публике, као што је прошле сезоне Плашт у извођењу чланова Оперског студија и у режији мог колеге, господина Дејана Миладиновића, доживео диван успех, те да ће то бити добар показатељ да београдска Опера треба на репертоару да има цео Пучинијев Триптих. На крају морам да поменем и да сам изузетно поносна на цео ансамбл и на чињеницу да смо у рекордно кратком року, прецизним и озбиљним радом, успели да постигнемо толико тога. Посебно истичем јак тимски рад међу солисткињама и њихову жељу да једна другој на сваки начин помогну, па нека никога не збуни чињеница да сестре Анђелике, осим своје, веома тешке и музички изузетно захтевне насловне улоге коју свака доноси на свој, посебан начин, „спарингују“ једна другој наступајући и као сестре Долчине, што је певачки сасвим мала, али глумачки слатка улога и неопходна за нормалан ток радње. Уколико су девојке уживале у нашем заједничком раду, макар упола од онога колико сам ја уживала радећи са њима, онда већ то представља успех и велико задовољство...

Ивана Драгутиновић Маричић, оперски редитељ