Покондирена тиква

Уместо речи драматурга:
„Само дух паланке познаје чисту паланку, и само у њему и за њега постоји овакав, „светски“ свет: у стварности паланке нема паланке, као што у свету нема света. Свет је колебање духа између паланке и света, између апсолутно рационалног и апсолутно-ирационалног који, у својој апсолутности и „чистоти“, идеално раздвојени, постоје само у овоме духу. Ако нема спаса од овог колебања, ако би тражење његовог разрешења било поновно враћање духу паланке као духу спаса, и ако би, с друге стране, идеално одустајање од сна о спасењу значило одустајање од покрета, од самог духа, пад у свет без наде на повратак, ту где бити спасен може значити само једно: бити спасен од себе, бити мртав, и где јесмо само у не-спасености, између два искушења; ако нема краја овом сну о крају, том сну који је чиста неразумност, али неразумност којом се бива, и која је, поново, једна разумна неразумност, - не може, ипак, да буде ни краја овој потреби духа да самог себе види и да самог себе стави у питање. Дух паланке, као дух коначног одговора, онога који предњачи свету и који све ставља у питање осим себе самог (и зато да себе не би ставио у питање), тек овде, овим само-питањем духа о духу, тим само-питањем које не занемарује историју али не покушава ни да је претвори у начин потискивања „историзацијом“ трајних својих искушења,  заиста доводи себе у питање. Дух објективације у свему, као екстериоризације сопственог садржаја у свет, он из става обрачуна са светом, којим остаје склоњен у сенку и таму неартикулисаности за себе самог, овде прелази у став обрачуна са самим собом, једног обрачуна који је незавршив и који је због тога, крајња обавеза и непресушно надахнуће.“

Радомир Константиновић, „Филозофија паланке“, Нолит, Београд 1981. стр.196

Реч редитеља
„Стерија је мој омиљени домаћи класик. Инспиративан ми је због свог критичког односа према малограђанштини, конзервативности и опасним предрасудама свог времена, као и због његове емпатије за ликове што чезну за испуњенијим и узвишенијим животом од оног који им нуди учмала средина. Одушевљава ме језик у његовим комадима и налазим да је у сваком времену велики изазов за позоришног редитеља инсценирати његове комедије које садрже у себи потенцијал за смех, али и за истовремено опомињуће препознавање“.
„Узбудљиво ми је да покушам да редитељски сагледам Фемино лудило и реаговање ових око ње као храбру и сумануту тежњу индивидуе да досегне неки лепши и бољи вид егзистенције од оног који јој је наметнут. Такође ми је жеља да реакцију околине која се грчевито упиње да томе стане на пут осветлим као агресивно удружено реаговање репресивног паланачког духа. Мрачни дух паланке је нажалост константа на овим нашим просторима и зато је Стерија увек актуелан“.
„Желим да наша инсценација Покондирене тикве кореспондира са садашњим осећањем стварности и да се темељи на сензибилитету садашњег тренутка. Желим да се представ азапита над могућношћу промене дубоко, васпитањем и наслеђем укорењене, агресије у комуникацији и делању,како код оних који су стубови примитивног заосталог и нетолерантног у паланачкој средини, тако и код оних који из очајања теже површно схваћеној узвишеној егзистенцији. Не желим наивно ироничан бидермајерско просветитељски комад о нашој прошлости, већ трагикомичан поглед на континуитет духа паланке у Србији“.
Изводи из интервјуа редитељке Иве Милошевић за „Позоришне новине“ ,април 2024. Разговор водио Микојан Безбрадица.