Грк Зорба

Микис Теодоракис композитор

Уметник, активиста, политичар, интелектуалац, вечити борац за слободу, правду и једнакост. Рођен је 29. јула 1925. године на грчком острву Хиос. Још као дете, одлучио је да постане композитор, чему сведочи податак да је први концерт одржао када је имао само 17 година и тада је изведена његова прва симфонија Касијани. Школовао се на Музичкој академији у Атини код професора Ф. Икономидиса. Значајан део његовог опуса обухватају античке теме, а моћ да уједини елементе хеленизма, али и византијске традиције допринела је његовом особеном печату који га поставља у ред најпроминентнијих савремених композитора.
У потпуности је био предан грчком народу и идеји правде и слободе. Био је активан учесник Покрета отпора током Другог светског рата. Ухапшен је 1943. године и тада је био изложен страховитој тортури и мучењу. Једва је преживео прогонство у казнене колоније. 
Одлази у Париз 1954. године и све до 1959. наставља музичко усавршавање на Конзерваторијуму, дириговање код Ежена Бигоа а компоновање код Оливијеа Месијана. У кратком временском периоду постиже огромне успехе у Паризу, Лондону и Москви и етаблира се као успешан међународни композитор. На Светском фестивалу у Москви је награђен Златном медаљом на такмичењу композитора, 1957. године.  Освојио је и прву награду Међународног института за музику у Лондону 1959. а исте године је награђен и као најбољи млади композитор Европе освојивши престижно признање Копли (Copley). У овом периоду интензивно је писао балетску музику. 
Циклусом песама Епитаф у којима спаја народну музику и грчку поезију започиње културну револуцију у Грчкој. Шездесетих година 20. века упознаје Фидела Кастра и Че Гевару. Као симбол отпора компоновао је музику инспирисану делима највећих песника левице попут П. Неруде, Ф. Г. Лорке и других.
Овај успешан период прекинут је интензивним сукобима десничарских и левичарских фракција у Грчкој. После атентата на водећег политичара левице, Г. Ламбракиса, 1963. године, Микис Теодоракис оснива Ламбракисову демократску омладину а годину дана касније улази у грчки парламент. У овом периоду постигао је велики успех и светску славу музиком за филм Грк Зорба и ораторијумом Axion Esti. Наступао је широм света и константно се залагао за грађански отпор грчког народа и пад диктатуре. Током 1967. године војна хунта преузима власт у Грчкој и забрањује извођења и продају Теодоракисових музичких дела, а он бива ухапшен. Његове песме су слушане у тајности и постају симбол отпора грчког народа. Неколико година је провео у кућном притвору, изгнанству и затвору. Цела његова породица, укључујући супругу и двоје деце у том периоду трпела је страшну тортуру и нехумани третман. Неколико пута је штрајковао глађу и био на ивици смрти, а здравље му је било трајно нарушено због тешких услова у затвору.  На слободу је пуштен тек 1970. године под великим притиском међународне заједнице и на иницијативу значајних светских уметника попут Дмитрија Шостаковича и Леонарда Бернштајна. Са породицом је послат у егзил у Париз где проводи наредне 4 године. По свргавању војне хунте  тријумфално се враћа у Атину 24. јула 1974. године где је дочекан као национални херој. Поред успешног бављења музиком, наставља и политичку каријеру. 
Оставио је огромно музичко наслеђе које обухвата више од 1000 дела међу којима је 5 опера, од којих су најзначајније Медеја, Електра, Лизистрата и Антигона, 3 балета, химне, бројна дела симфонијске, камерне, хорске, филмске и позоришне музике. 
Најзначајније филмске партитуре: Грк Зорба (1964, режија: М. Какојанис; Греми награда; номинација за Златни глобус); З (1969, режија: К. Гаврас; награда БАФТА за оригиналну музику); Серпико (1973, режија: С. Ламет; номинације за награду Греми и БАФТА); Битка на Сутјесци (1973), југословенски партизански филм у режији С. Делића. 
Написао је и више десетина књига од којих су бројне преведене на различите светске језике.
Микис Теодоракис је био велики пријатељ српског народа. На препуном атинском тргу, 1999. године, на митингу подршке изразио је огроман протест против НАТО агресије на нашу земљу.
Добитник је великог броја најзанчајнијих признања. Одлуком Франсоа Митерана, тадашњег председника Републике Француске, одликован је Орденом Легије части 1996. године. Био је номинован за Нобелову награду за мир 2000. године. Освојио је 2005. године Награду за уметност и музику коју додељује УНЕСКО. Значајна признања је добио и у академском окружењу. Проглашен је почасним професором на 11 грчких и светских универзитета, а носилац је и 4 златне медаље на грчким универзитетима. Почасни члан Атинске академије постао је 2013. године. Неколико месеци пре смрти одликован је највишим грчким одликовањем – Великим крстом реда части.
Микис Теодоракис је био симбол отпора диктатури, неуморни борац, али, пре свега, изузетан уметник који је говорио кроз своју музику. 
Преминуо је у Атини, 2. септембра 2021. године када је после тродневне жалости испраћен у вечност.

Бранкица Кнежевић
 

Садржај

У грчкој луци Пиреј долази до судбинског сусрета два потпуно различита човека, Ника, младог грчког интелектуалца који је решио да промени свој животни пут и Алексиса Зорбе, неуморног луталице и рудара.
Ник путује на Крит где је изнајмио напуштен рудник лигнита. Жели да побегне од дотадашњег живота протканог духовношћу, писањем, са циљем да открије неке нове животне стазе и пронађе мир међу обичним људима. Не слутећи, на броду упознаје свог новог животног учитеља, Зорбу, који је оличење човека препуног животне страсти и храбрости које су Нику непознате. Његов свет је окренут литератури и филозофији, а Зорба ће га научити како да изађе из устаљених оквира и осети све страсти живота у садашњем тренутку. Алексис Зорба воли жене, музику и вино. Изузетну нежност показује искључиво према сантуру, инструменту који поштује као живо биће и чува га са ритуалном преданошћу. Зорбина сирова природа утицаће на Никову трансформацију.
*Схватио сам да је овај Зорба човек кога сам толико дуго тражио и нисам могао да нађем; живо срце, топло грло, велика необрађена душа, која још није пресекла пупчану врпцу од своје мајке, Земље.
По доласку на острво, дочекује их дивни, критски пејзаж, бескрајно море, али и живописна заједница становника села. Живот се одвија на тргу и пулсира кроз плес и музику. Међу бројним мештанима посебну пажњу привлачи млада удовица Марина, тајанствена и лепа жена која изазива пожуду мушкараца, али остаје уздржана. Млади мештанин Павлис, син сеоског старешине опседнут је младом женом, али га она одбија и његова љубав тада прераста у љубомору и очај. Између Ника и Марине се развија тиха, али снажна привлачност коју примећују и мештани. То у њима буди бес и огорченост и најављује трагичан расплет. Ник је растрзан између својих жеља и страхова, али га Зорба, његов животни учитељ охрабрује да следи своје срце. Једна од мештанки је и мадам Ортанс која је прва пожелела добродошлицу Нику и Зорби по доласку на Крит. Она је некадашња париска певачица и играчица, већ у позним годинама, уморна од бурног живота, бројних веза, пуна носталгије и неостварених снова. Власница је скромног пансиона у којем живи окружена успоменама. Сусрет са Зорбом у њој поново буди искру страсти и љубави. Предаје му се у потпуности, а његов однос према њој је прожет нежношћу, али и дозом сажаљења.
Зорба одлази на краћи пут који се непланирано одужи због његове немогућности да одоли страстима. Враћа се у село расположен и насмејан, доносећи поклоне својим пријатељима, мадам Ортанс и Нику који је љут због Зорбиног дугог одсуства. Ипак, добром енергијом разоружава Ника, а посебно мадам Ортанс која живи за тренутак Зорбиног повратка. Следе тренуци препуни љубави, славља и, коначно, њиховог венчања. Весеље није трајало дуго јер млади Павлис, сломљен због неузвраћене љубави, тоне у безнађе и одузима себи живот. Ова трагедија постаје окидач за масовни бес мештана. Љубав Ника и Марине постаје јавна, али и кобна у исто време. Примитивизам и предрасуде сурових мештана доводе до бруталне казне и млада жена бива убијена пред Никовим очима. Он остаје неми сведок трагедије. У истом тренутку, руши се и Зорбин свет. Мадам Ортанс исцрпљена болешћу умире у његовом наручју. 
Зорбина незаустављива енергија не дозвољава очају да превлада. Поред њега је Ник који је и поред трагедије научио да прихвати живот у потпуности. Ник и Зорба започињу плес, као пркос судбини, одговор на бол, у славу живота – упркос свему. И док се њихови кораци убрзавају постаје јасно да су живот и смрт делови исте целине. 
*Видео сам Зорбу како игра и осећао сам први пут демонску побуну човека, да победи тежину и материју, прародитељско проклетство. Поносио сам се његовом издржљивошћу, чврстином, гордошћу; на пешчаној обали, ти агресивни и уједно уметнички Зорбини кораци оцртавали су луциферску историју човека.

Бранкица Кнежевић
Константин Костјуков

*Никос Казанцакис, „ГРК ЗОРБА / Живот и нарав Алексиса Зорбе“, Дерета, Београд, 2022.
Превод са новогрчког: др Владимир Бошковић

Константин Костјуков кореограф

После балетског школовања у Кијеву ангажован је у Балету Националнe опере Украјине, где 1987. године добија звање првака балета. Од 1991. године ангажован је као првак Балета Народног позоришта у Београду. Исте године осваја прву награду на IV Светском такмичењу балетских парова у Осаки (Јапан). 
Дипломирао је на Међународном позоришном институту Украјине у Кијеву 2001. године на Одсеку за балетску педагогију. Мастер кореографије постао је на универзитету у Херсону (Украјина).
Од 2004. до 2011, и од 2012. до 2022. године био је директор Балета Народног позоришта у Београду.

Прве улоге у представама Народног позоришта

Лабудово језеро (Д. Парлић); Жизела (Л. Лавровски); Дон Кихот, Успавана лепотица, Кармен, Јесењи пљусак, Др Џекил и мистер Хајд (В. Логунов); Бахчисарајска фонтана (Р. Кљавин); Самсон и Далила, Васкрсење, Дама с камелијама, Шехерезада, Жена, Слике, Песник Чајковски, Нечиста крв (Л. Пилипенко); Посвећење пролећа, Вукови (Д. Сајферт), Ромео и Јулија (А. Шекера); Одисеј (Л. Ламброу), Краљица Марго (К. Симић); Јесење цвеће (М. К. Пјетрагала).
Остварио је бројна гостовања на регионалним, европским и светским сценама.
Као асистент кореографа радио је на балетима Вукови Д. Сајферта и Ромео и Јулија А. Шекере. 
Био је стручни консултант на снимању филма Бели гавран у режији Рејфа Фајнса 2017. године.

Кореографске поставке

Аидa (Опера – Темишвар, 2003; Народно позориште у Београду 2013)
Крцко Орашчић (2014), Лабудово језеро (2019) – Народно позориште у Београду
Ромео и Јулија (2014) – Српско народно позориште, Нови Сад 
Крцко Орашчић (2017) – Народно позориште, Сарајево
Лабудово језеро (2025) – Национални балет Панаме

Најзначајнија  признања 
Награда Davidoff за савремени позоришни израз (1989)
Награда Народног позоришта у Београду за главну улогу (Лабудово језеро 1991, Дон Кихот 1992, Шехерезада 1994)
Октобарска награда (1994)
Награда Министарства културе РС за уметнички допринос (1995) 
Награда Међународног позоришног института Украјине Анатолиј Шекера (2002)
Златни беочуг (2003)
Вукова награда (2007) 
Награда БК (2015) 
Печат Народног позоришта (2019) 
Плакета Народног позоришта (2021)
Златна медаља за постигнуте резултате у области балетске уметности (2023)

1946. Прво издање романа Грк Зорба Никоса Казанцакиса.
1957. Номинација Никоса Казанцакиса за Нобелову награду за књижевност.
1964. Теодоракис компонује музику за филм Грк Зорба. Филм осваја три Оскара.
Чувени сиртаки плес није постојао све до настанка филма Грк Зорба иако у себи садржи елементе народних традиционалних грчких игара. Тада је стекао култни статус и једно је од најпознатијих обележја грчке културе.
1987. По наруџбини Фестивала у Верони, Теодоракис компонује музику за балет Грк Зорба.
1988. Премијера балета у кореографији Лорке Мјасина у величанственој Арени у Верони пред 18000 гледалаца. Диригент је Микис Теодоракис.
1994. Премијера балета Грк Зорба у Српском народном позоришту у Новом Саду. Почасни гост на премијери је Микис Теодоракис.
1997. до 2013. Константин Костјуков одиграо Грка Зорбу скоро стотину пута.