Године врана

О представи
Београд 1917. и 1918.године. Дунав је заледио и рат већ траје. Толико недаћа, да пошаст у виду небројивости врана само употпуњује библијске околности. За разлику од Сартрових "Мува", вране не опомињу, оне су више од симбола. Вране су равноправни грађани Београда и сведоци су догаћаја. 
Биле су то године неочекиваних пријатељстава, профитера, тихих сахрана, вешања, грејања на паркет, двобоја, преког суда што -правног што друштвеног и да биле су то године жељне љубави. Године кад интелект губи вредност прегажен потребностима уличног пуког сналажења. Из таквих историјских околности рађају се најискреније људске приче, у којима је љубав немогуће порећи и у којима таква чиста и искрена емоција мора да боли. 

Данка Секуловић

Реч драматурга
Историја која се преселила у драму, драма која је постало роман, бестселер, и која се сада остварила као представа. Баш толико је ова прича желела да се исприча, толико да јој ни један уметнички облик није ништа одузео - већ ју је сваки нови облик додатно обогатио. 
Ово је прича о судбини Београда током првих година слободе након Првог светског рата. Прича о љубави којој се не можемо одупрети и која је наравно забрањена. О временима кад је грешно волети, и кад нас само љубав може загрејати. 
Док драматис персоне суочене са незапамћеном хладноћом покушавају да презиме огревом на књиге, њихове судбине нас још једном уче како је то живети и преживети светски рат. 
Иако се данас више животом не брани част, и изласци на двобој део су прошлости, вредности за које смо се јуче и данас борили делују тек само као слаби траг у поређењу са некадашњим борбама за опстанак, борбама за сваки залогај или лек. 
Попут учитељице која не одустаје од својих ученика, ова историјска прича упозорава и подсећа на све жртве које рат доноси, и то у несрећном тренутку док нам прети Трећи светски рат. 
Често је "Велика драма" Синише Ковачевића описивана као најамбициозније дело овог аутора. Тој тврдњи морамо додати синтаксу ДО САД! Јер "Година врана" без устручавања или лажне скромности претендује да преузме тај опис. Препуна историјских факата, уклопљених у лиричне мотиве ова драма је и више од велике, то је дело које нас води и кроз догађаје који су временски у прошлости у односу на радњу, док несумњиво слуте на недаће које ће се тек догодити, тј које ће тек постати део наше пребогате историје. 

Синиша Ковачевић­
Рођен је 30. маја 1954. у Срем­ској Митро­ви­ци, где је завр­шио основ­ну шко­лу и гим­на­зи­ју. Дипло­ми­рао је дра­ма­тур­ги­ју на Факул­те­ту драм­ских умет­но­сти у Бео­гра­ду. Пише и режи­ра за позо­ри­ште, филм, радио и теле­ви­зи­ју.
Напи­сао је позо­ри­шне дра­ме: Послед­ња рука пред фај­ронт, Ново је доба, Кра­ље­вић Мар­ко, Све­ти Сава, Рави, Ђене­рал Милан Недић, Јанез, Хотел Евро­па, Бај­ка о чешљу и вио­ли­ни, Сле­пач­ка ака­де­ми­ја, Вирус, Чар­дак ни на небу ни на земљи, Зеч­ји насип, Срп­ска дра­ма, Вели­ка дра­ма, Нај­лон и сви­ла, Чуде­сни, и нарав­но Учи­те­љи­ца која ће бити изво­ђе­на под нази­вом Годи­не вра­на.
Аутор је два­де­сет радио дра­ма изве­де­них на југо­сло­вен­ским, руским и немач­ким радио ста­ни­ца­ма. Теле­ви­зиј­ске дра­ме Мала шала, Све­ча­на оба­ве­за и Вера Хоф­ма­но­ва увр­ште­не су у „Анто­ло­ги­ју ТВ дра­ме“ и побед­ни­це су мно­гих интер­на­ци­о­нал­них фести­ва­ла. Аутор је теле­ви­зиј­ских сери­ја: Нај­ви­ше на све­ту целом, Пор­трет Или­је Пев­ца, Синов­ци и Гор­ки пло­до­ви, од којих је послед­ње две и режи­рао. Напи­сао је сце­на­ри­ја за игра­не фил­мо­ве: Држа­ва мртвих, Нај­бо­љи, Пти­це које не поле­те, Боље од бек­ства, Синов­ци, Маша (послед­ња два је и режи­рао)… Филм Синов­ци је побед­ник Међу­на­род­ног филм­ског фести­ва­ла „Злат­ни витез“ у Москви, а Маша је про­гла­ше­на за нај­бо­љи филм фести­ва­ла у Чена­ју, у Инди­ји. Сери­ја Гор­ки пло­до­ви од 32 јед­но­сат­не епи­зо­де, коју пот­пи­су­је као сце­на­ри­ста и реди­тељ, при­ка­за­на је на наци­о­нал­ној теле­ви­зи­ји и побед­ник је Интер­на­ци­о­нал­ног теле­ви­зиј­ског фести­ва­ла у Руси­ји, у Липец­ку. 
Добит­ник је зна­чај­них награ­да у земљи и ино­стран­ству.
Редов­ни је про­фе­сор дра­ма­тур­ги­је на Уни­ве­р­зи­те­ту.
Њего­ва оства­ре­ња пре­ве­де­на су на енгле­ски, руски, јер­мен­ски, бугар­ски, немач­ки, грч­ки , маке­дон­ски и пољ­ски језик  . 
Живи и ства­ра у Бео­гра­ду и сели­ма Сур­дук у Сре­му и При­стан у Боки Котор­ској.