Франческа да Римини
балет П. И. Чајковског

ФРАНЧЕСКА ДА РИМИНИ
Велики руски и светски композитор Петар Илич Чајковски (1840 – 1893) је у лето 1876. године, после бањске куре у Вишију, отишао на први  музички фестивал у Бајројту да би видео Вагнеров „Нибелуншки прстен". За време путовања читао је  пето певање у Паклу „Божанствене комедије" (Данте 1265 – 1321). Ова лектира га је одушевила, па је одлучио да за епизоду о Франчески да Римини компонује музику. Његова истоимена симфонијска поема изведена је први пут у Москви 25. фебруара 1877 године под диригентским вођством Артура Рубинштајна. Балет на ову музику поставио је после више од три деценије, први пут 1915. године чувени руски играч и кореограф Михаил Фокин (1880 - 1942) у Царском позоришту у Санкт Петербургу.
Либрето  балета се заснива на  стиховима из петог певања у другом кругу Пакла Дантеове „Божанствене комедије":
Песник се у паклу среће са сенком трагичног пара Франческе и Паола и прича о њиховој судбини. Франческа је удата за Ђанћиото Малатесту, којег не воли. (Малатеста значи „рђава глава", а презиме је старе и уважене италијанске породице из XIII века, пореклом из Риминија). Срећа јој није наклоњена, јер се у срцима Франческе и брата њеног супруга Паола распласава ватрена страст. Ђанћиото Малатеста затиче двоје љубавника и снажним ударцем мача их обоје убија.
Балетска радња почиње Ђанћиотовим сећањем на свадбу са његовом великом љубављу Франческом, што  је према Дантеовим стиховима веома опасно јер „у несрећи не постоји већа невоља него подсећање на оно што је била срећа у прошлости." Затим следи велики љубавни дует (Pas de deux) Франческе и Паола, којим се већ наслућује трагедија. Затим се јавља визија идеалне љубави (игра четири балетска пара). Малатеста старији открива своју жену и брата у загрљају, долази до двобоја. Франческа жели да помогне своме љубавнику, али их Ђанћиото обоје убија. Према Дантеу свe троје испаштају казну у паклу. Франческа није хероина. Она је жртва сопствене страсти, коју није могла да превазиђе. Њен живот достиже свој врхунац и свој крај у љубави која је јача од ње.
Добријевићеви као кореографи овог балета у потпуности  следе Дантеове стихове и музику Чајковског. Њихова поставка је концизна, па је  за  25 минута испричана сугестивним играчким покретима и реченицама ова љубавна трагедија. Они сматрају да сваки кореограф мора бити надахнут онима са којима и за које ствара односно да своје идеје мора прилагодити балеринама и играчима са којима ради водећи рачуна о њиховим физичким и духовним способностима и могућностима у циљу постизања симбиозе плеса и музике. Љубинка и Петар Добријевић сматрају да њихова кореографија „Франческе да Римини" за београдски Балет има нову креативност, јер су настојали да мотивишу извођаче и развију њихове уметничке аспирације, а тиме је и њихова  поставка обогаћена.
Балет „Франческа да Римини", изведен је на сцени Народног позоришта у Београду премијерно 2. јуна 1939. године у кореографији Анатолија Жуковског по Д. Лишину. Солисти су били Јања Васиљева, Анатолије Жуковски, Аница Прелић и Олег Гребеншчиков. Сценограф је био Владимир Жедрински, а костимограф Милица Бабић. Диригентско вођство је било поверено Ловри Матачићу.
М.З.

ПЕТАР ИЛИЧ ЧАЈКОВСКИ
(1840-1893)
Не зна се чему се треба више дивити код Чајковског: симфонијској вредности његових балета, њиховим играчким квалитетима или снази израза и емоције. То су праве играчке драме.
Серж Лифар
Док је у опери тражио живу, реалну драматику и психолошку истину, Чајковски је сматрао да област балета представља фантастика бајке. У томе смислу Чајковски прати линију романтичног балета, који се заснива на обилним фантастичним сценама и театарско-живописним ефектима. Заједно с тим, он је дубоко стваралачки захватио проблематику балета и реформирао традиционалне основе овог жанра. Развој стилских особености романтичног балета усавршио се код Чајковског по двема главним линијама. Прво, чисто кореографски принцип добио је код Чајковског изванредну гипкост и карактеристичну разноврсност. Чајковски обнавља познате врсте игара, дајући им необичну свежину и богатство ритмике и музичке пластичности, и у исти мах показује велики смисао у проналажењу специфичних облика играчких покрета условљених карактеристичним сценским задацима. У том смислу он користи достигнућа савременог француског балета, нарочито Делиба, кога је тако високо ценио. Друга новина коју је Чајковски унео у област балетске музике састоји се у широком развијању елемената симфонијске пантомиме. Чајковски је показао пут симфонизације балета којим су пошли, у руској музици Глазунов и Стравински, а у француској Равел и његови следбеници.
Чајковски је вероватно најпознатији по својим балетима које је компоновао у зрелијој уметничкој фази, и управо је са балетима стекао највећу славу и признање савременика:
1872. – Лабудово језеро – оп. 20 – његов први балет, у почетку извођен са извесним недостацима које ће касније дорађивати. Први пут изведен у Бољшом театру у Москви.
1890. – Успавана лепотица – оп. 66 – сам Чајковски је сматрао овај балет за своје најбоље дело. Први пут изведен у Маријинском театру у Санкт Петербургу.
1892. – Крцко Орашчић – оп. 71 – Композитор није био много задовољан својим последњим балетом.
Симфонијску поему – Франческа да Римини, оп. 32 – компоновао је у Бајројту у јесен 1876, у веома кратком року, инспирисан епизодом из Дантеове Божанствене комедије.

ЉУБИНКА  ДОБРИЈЕВИЋ
педагог, балетмајстор, кореограф
Дипломирала у Средњој балетској школи „Лујо Давичо" у Београду у класи Смиље Мојић. За време школовања била је веома блиска Маги Магазиновић, зачетници модерног смера игре у Београду и тадашњој професорки у балетској школи. По завршеном школовању ангажована је у ХНК у Загребу, где је током три године остварила низ мањих и већих улога у кореографијама Маргарите Фроман, Димитрија Парлића, Пие и Пина Млакара, Октавија Чинтолезија и других. У Загребу се упознала са својим будућим супругом Петром Добријевићем, чланом балетског ансамбла ХНК, са којим је остварила плодну међународну уметничку каријеру.
Први инострани ангажман Љубинка је имала у трупи „Theatre D`Art du Ballet", најпре као солисткиња, а затим као прва балерина. Ту је уз класични репертоар интерпретирала улоге у балетима Фокина и савременим креацијама Жанин Шара и Леонида Мјасина. Истовремено је радила на  свом уметничком усавршавању код познатих  педагога Виктора Гзовског, Сержа Перетија, Анђелке Илић и других.
Следи ангажман у трупи „Ballet Theatre", Мориса Бежара у Паризу. Затим је учествовала у оснивању његове чувене трупе „Балет XX века" у  Бриселу, где је играла шеснаест година као солисткиња остварујући мање и веће улоге у кореографијама Мориса Бежара, Ханса ван Манена, Андре Леклерка, Хосе Пареза... Значајне улоге  је одиграла у балетима: Болеро, Посвећење пролећа, Девета симфонија, Краљица Маб, Актус Трагицус, Жар птица, Нижински, Дивертименто, Маскарада. Посебну радост јој је причинио наступ у Равеловом Болеру, у Бежаровој поставци, који је играла са 40 играча. Под вођством великог руског педагога Асафа Месерера и даље се усавршавала, посебно у балетској педагогији, и учествовала у припремама других интерпретатора Бежарових балета. Нарочито је значајан њен рад са познатим балетским звездама: Мајом Плисецком, Екатерином Максимовом, Карлом Фрачи, Наталијом Макаровом, Лућаном Савињан, Џудит Џемисон и другим.
По завршетку играчке каријере посвећује се педагогији као доцент у школи миланске Скале у којој поред педагошког рада обнавља класични репертоар и креира низ сопствених кореографија. Истовремено наставља и сарадњу са „Балетом XX века". За „Teatro Comunale" у Фиренци поставља Фокинове Силфиде, креира „Incontro con la Danza", Класичну симфонију Прокофјева, а за Фестивал Фјорентински мај кореографише балет „Actus Terzo" на музику познатог модерног композитора Аца Коргија, који доживљава преко 150 извођења у Италији (Римска опера, „Teatro Regio" у Торину), као и у другим европским земљама.
На позив Мориса Бежара враћа се са супругом Петром у Брисел као уметнички кодиректор компаније, поставља „Други бранденбуршки концерт" Ј.С.Баха  и формира младе генерације балерина, играча, данашњих балетских директора, педагога и кореографа. Затим у Париској опери поставља према Бежаровој кореографији „Четири последње песме" на музику Рихарда Штрауса, а затим исти балет преноси и у Националну оперу у Будимпешти и Национални балет у Антверпену.
У следећој значајној етапи свога уметничког рада, Љубинка Добријевић је балетмајстор и „couch" у трупи Наталије Макарове где припрема низ класичних и модерних поставки за сезону у Њујорку у „Juris Theatre" на Бродвеју. Затим постаје доцент Мастер класа у балетској академији Ханс Босле ст. у Минхену  где уз вођење класичног и модерног репертоара поставља Пакиту и Бранденбуршки концерт.
Затим заједно са супругом Петром Добријевићем постаје кодиректор балета у Сарбрикену где кореографишу неколико значајних балетских представа: Франческу да Римини Чајковског, Скитску свиту Прокофјева (прва светска кореографска реализација), Преображену ноћ Шенберга, Шест прелида Рахмањинова, Копелију Делиба, Класичну симфонију Прокофјева, Игре Дебисија.
Пут уметницу затим води у Монте Карло где је у тамошњем Балету балетмајстор и педагог. За ову познату балетску компанију је припремила извођење Жизеле, Лабудовог језера, Силфида и других балета. Истовремено гостује у Будимпешти где са Петром Добријевићем поставља Шест прелида и Осветљену ноћ.
Веома значајан ангажман животни и уметнички пар Добријевић остварује у Швајцарској где су основали прву Балетску академију у овој земљи. За седам година рада ове Академије, захваљујући педагошком програму и раду Добријевићевих, играчки је целовито школовано преко педесет балетских уметника.
Затим Љубинка Добријевић поново ради у миланској Скали у својству дирекотра Балета. Тамо поставља Пакиту, а као гост у Театру „Муниципал" у  Рио де Женејро кореографише старински балет Лес Вивандиерес према Сан-Леону, затим дивертисамн из балета Корсар и Бајадеру према кореографији Наталије Макарове.
Љубинка Добријевић је као педагог извела на уметнички пут веома много својих ученика од којих су неки постали значајне уметничке личности као Алесандра Фери, примабалерина у миланској Скали и првакиња American Ballet Theatre у Њујорку, Паола Канталупо, примабалерина у Балету Монте Карла, Маурицио Белеца, актуелни балетмајстор у миланској Скали, кореограф Давид Дебамбана, Марија Таљапјетра - солисткиња Ројал балета у Лондону и други.
Последњих година  Љубинка заједно са супругом гостује као кореограф  и педагог у многим ансамблима широм Европе и организује семинаре за професионално усаршавање балетских уметника. Била је члан међународног жирија на такмичењу „Prix de Lausanne" и другим. Стални  је гост, педагог и кореограф Националног театра у Будимпешти.
За своје прво гостовање у Балету Народног позоришта у Београду, Добријевићеви су одабралуи поставку атрактивних делова из традиционалног академског балета Пакита Лудвига Минкуса и Франческу да Римини П.И.Чајковског. То је прилика да им се честита 55-годишњица успешног уметничког рада и заједничког живота на балетским сценама и школама широм света и пожели још много  значајних остварења у  игри што живот значи.
 М.З.

ПЕТАР  ДОБРИЈЕВИЋ
Балетмајстор, педагог, кореограф
По завршетку класичне гимназије у Загребу, Петар Добријевић студира право и Позоришну академију као члан  Филмског студија „Јадран филма". После расформирања овог Студија наставља студије права и одлази у ансамбл народних игара „Ладо". Убрзо схвата да је његов животни позив уметничка игра и стицајем срећних околности, а првенствено очигледног талента, постаје члан балетског ансамбла ХНК у Загребу, где упознаје своју животну сапутницу, младу балерину Љубинку Докић. На позив истакнутих балетских уметника, Ане Роје и Оскара Хармоша одлази као гост у Сплит где са успехом наступа у улози Ромеа у балету Ромео и Јулија.
После две сезоне рада у Загребу супружници Петар и Љубинка Добријевић желе да се даље усавршавају, па се одлучују да потраже уметничку срећу и знање у Паризу. Тамо их и налазе. Петар свој дуги професионалнии пут започиње у трупама Жанин Шара, Људмиле Чарине, „Les etoiles de Paris", „Theatre D art du Ballet". Тада сарађује са Милорадом Мишковићем, међународном балетском звездом, од којег, по сопственом казивању, много научио.
Један од највећих кореографа друге половине XX века, Морис Бежар после Добријевићеве интерпретације једне од главних личности у Посвећењу пролећа Стравинског у његовој кореографији, нуди му стални ангажман у својој трупи. Добријевић то прихвата под условом да заједно са њим буде ангажована и његова супруга Љубинка Добријевић. Бежарове строге критеријуме она је одмах задовољила и заједно са Петром је у Бежаровој трупи била шеснаест година играчица, истакнута солисткиња, асистент и педагог. Петар је заједно са њом био суоснивач Бежараве трупе „Балет XX века" у Брислу где се даље развија као играч, балетмајстор  и педагог. Успешно поставља Бежарове балете у Париској опери, Балету Опере у Будимпешти, Бољшом театару у Москви, у миланској Скали, Националном балету Канаде, Балету Народног поозоришта у Београду (Болеро, 1972)  и другим.
Упоредо са многим турнејама „Балета XX века" Петар Добријевић ради и као педагог у поменутим ансамблима, као и у Њујорку, Сао Паолу, Рио де Женерју, Берлину, Ослу и другим светским бакетским центрима. Посебно се истиче његов репетиторски рад са Рудолфом Нурејевим на главној улози у Посвећењу пролећа.
После Бежарове трупе, Петар Добријевић постаје директор балетског ансамбла у миланској Скали, а затим уTheatro Comunale у Фиренци. Након три године се поново одазива позиву Бежара, где заједно са супругом ради као асистент и уметнички кодиректор трупе „Балет XX века".
Као угледан балет мајстор члан је, а затим председник Жирија на познатом европском такмичењу за младе играче „Prix de Lausanne".
Следи ангажман у Државној опери у Минхену, а затим заједно са Љубинком у Сарбрикену. Уз педагошки рад они овде обнављају традиционални балетски репертоар и постављају балете: Франческа да Римини Чајковског, Шест прелида Рахмањинова, Копелију Делиба, Ситску свиту Прокофјева што је прва кореографска верзија ове композиције.
Након четири године, Добријевић са супругом одлази у Монте Карло као педагог и балет мајстор, а касније обоје раде као слободни уметници и гостују у Будимпешти, Риму и Паризу.
Неуморни дует вредних следбеника Терпсихоре оснива 1990. године прву  професионалну Балетску академију у Цириху, где за шест година примењују такав програм балетске педагогије – од темељног музичког образовања, преко класичног балета до џеза – који целовито играчки образује преко педесет младих балерина и играча.
У миланску Скалу, Добријевић се враћа 1996. године где је уметнички водитељ сталног семинара за педагоге и балетмајсторе. Своју активност наставља као кореограф, балет мајстор и педагог у Театру „Муниципал" у Рио де Женерју.
За своје садашње гостовање у Балету Народног позоришта у Београду одабрао је заједно са Љубинком делове традиционалног класичног балета Пакита Минкуса и Франческу да Римини П.И.Чајковског. То је прилика да се Петру и Љубинки Добријевић честита 55-годишњица заједничког живота и успешног уметничког рада на многим сценама и балетским школама широм света  и зажели још много вредних кореографских остварења и плодног педагошког деловања.
М.З.