Дон Карлос

После париске премијере опере „Макбет" 1865. године, Ђузепе Верди, најславнији светски оперски композитор, добија од дирекције Париске опере, поруџбину новог дела, које би се приказало у оквиру светске изложбе 1867. године. Верди помишља да, најзад, оствари свој сан да напише оперу по Шекспировом „Краљу Лиру", али убрзо одустаје, бојећи се извесне несценичности. Такође одбацује идеју о обради Флоберове „Саламбо". Најзад са директором Париске опере, Переном постиже договор да напише Дон Карлоса, за који ће либрето зготовити спретни Жозеф Мери. Шилерово име се и не помиње, јер то није ни требало да буде музичко тумачење слободарске драме немачког драматичара. Вердија је радња заинтересовала још десетак година раније, а приликом једног пута по Шпанији, опет привукла. То је морала бити велика свечана опера, са великим хорским задацима и балетом, нешто достојно славља светске изложбе. После смрти Жозефа Мериа, либрето је довршио Ди Локл, истакнути оперски зналац и организатор. Премијера је одржана 11. марта 1867. у присуству царског пара. Верди је више пута прерађивао своју оперу, тако да постоји укупно седам верзија. Одомаћена је верзија у четири чина, и тек последњих година се опет користе многи лепи одломци, који су неправедно били запостављени. Издавач Рикорди је објавио све допуне, тако да сваком позоришту oмогућава сопствени избор верзије. За грамофонске плоче је обично снимана традиционална верзија у четири чина, значи са изостављањем прве слике која се одиграва у Фонтенблоу. И обимни балет се скоро никада не изводи, а та музика такође није заступљена на плочама. Обично се поставља питање односа либрета опере и Шилерове драме, јер је садржај идентичан. Ипак, разлике су знатне, пре свега због тога што Шилерова драма са својих 5700 стихова садржи мноштво сцена које радњу сувише разуђују, и које би оперу учиниле преопширном. Шилер, пре свега, у драми истиче револуционарне, слободарске идеје о слободи и праву човека на слободу мисли, затим на однос тлачитеља и потлачених, а такође убедљиво драмски даје мрачну слику инквизиције. Вердијеви либретисти у оквир велике опере стављају неразрушиво пријатељство инфанта Дон Карлоса и маркиза од Позе, чежњу за љубавном срећом краљице Елизабете, и људску усамљеност краља Филипа. Све сцене нису баш најјасније, али је Верди својом музиком све недоречености попунио, тако да се данас „Дон Карлос" сматра не само узорним већ и потпуно успелим делом. За музичко обликовање, Вердију у либрету није био потребан злогласни Шилеров војсковођа војвода од Албе, нити исповедник Доминго, није му потребна ни велика централна сцена драме са бројним великашима и командантом изгубљене и потопљене армаде, али зато му сцена спаљивања јеретика даје прилику да створи један од најграндиознијих оперских финала. У опери нас не занима верност радње према историјским документима, већ снага, лепота и изражајност музике, и пре свега певачке мелодије. Опера Дон Карлос је после Другог светског рата, присутна на свим светским оперским сценама, захваљујући и таквим великанима оперске уметности као што су Чезаре Сјепи, Борис Христов и Николај Ђауров, који су својим снимцима улоге краља Филипа, милионима слушалаца омогућили ретко музичко уживање. На париској праизведби Дон Карлос није имао неког нарочитог успеха и када је за време аутодафеа, царица демонстративно окренула леђа позорници, у знак протеста због ломача и духовника да сцени, многи су поверовали да је нова Вердијева опера пропала. Због светске изложбе, опера се ипак упорно приказивала, тако да је доживела 43 представе до краја године. Ни париска критика није била благонаклона, тако да се говори о некаквом „германском утицају" у музици. Верди се ипак узрујава у једном писму: „На крају испадам перфектни Вагнеријанац!". Да су критичари макар мало обратили пажњу, запазили би да су исте тенденције у терцету из „Ернанија"/сцени месечарства у „Макбету", као и у многим другим операма. Није питање да ли Дон Карлос припада једном систему, него да ли је музика добра или лоша. Питање је јасно, једноставно и пре свега тачно". Чак је и Жорж Бизе записао после премијере: „Верди више није Италијан. Он прави Вагнера. Он нема више своје познате грешке и недостатке, али нема више ниједну од својих добрих особина. Битка је за њега изгубљена и његова опера лежи у борби са смрћу у агонији коју има да захвали искључиво светској изложби, која траје дуже но што је то нормално". Опером Дон Карлос нису били задовољни ни они слушаоци који су тражили наставак већ популарне трилогије Травијата, Трубадур и Риголето, нити они који су желели праву „велику оперу" у стилу Мајербера. Одмах после праизведбе у Паризу извођење у Лондону имало је правог успеха и одјека, али Верди није задовољан и за извођење у Болоњи врши многе измене. Први чин чија се радња дешава у Фонтенблоу сасвим се изоставља, такође и велики балет који нам данас изгледа збиља сувишан. За извођење у Бечу, Верди приређује нову верзију, како би се музика скратила да би Бечлије стигле до својих домова пре десет сати када настојници закључавају капије! Вердијев Дон Карлос садржи изузетно много инспирисане музике највишег квалитета, али и нешто музике која потпада под такозвана „општа места", током којих се публика одмара. Верди у овој опери користи многе финесе у инструментацији, тако да се може говорити о бојама које одговарају шпанском сликарству, нарочито Веласкезу. По потреби Верди је и полифоничар, тако да више нема ни говора о оркестру као великој гитари. Музика је продубљена, тако да даје право тумачење сваке сцене или догађаја. Арије су изразито изражајне, јединствене и непоновљиве, тако да би било незамисливо да неку од арија из Дон Карлоса пева нека личност у некој другој опери. Али извесно одсуство популарних мелодија и запаљивих ритмова, чини музику Дон Карлоса теже пријемчивом, јер захтева од слушалаца напрегнуту пажњу и уношење у сценску радњу. Ништа није пратеће, површно, па чак ни допадљиво у уобичајеном оперском смислу. Опера нема праву увертиру ни у верзији са пет ни у оној са четири чина. Сетна уводна музика коју свирају хорне, директно нас уводи у расположење целе опере. Хор фратара има прави мистични призвук, над којим се мелодија фратра смело уздиже. Дон Карлос је од прве појаве на сцени мучен неспокојством, готово нервозан, па зато и нема праву арију већ скромнији ариозо. Дует са Позом је снажан, и најављује не само њихово заједништво, већ и непоколебљиво поверење и спремност на жртву. После дуета тенора и баритона у опери Моћ судбине, Верди је доказао да је ненадмашан у налажењу нових облика изражавања. Умиљати женски хор у вртној сцени поново доказује Вердијев смисао за непосредан контраст а маварска песма о велу кнегиње Еболи даје праву музичку нумеру у опери, обојену локалним колоритом. Само неколико тактова код појаве краљице Елизабете доноси потпуну промену расположења. Терцет Краљице, Еболи и Позе је вешто уграђен у сцену, тако да делује као развој, а не као застој радње. Дует Краљице са Дон Карлосом је други из низа дуета које одликују ову партитуру. Доласком краља Филипа све се мења, замрачује, и неки невидљиви страх обузима не само све на сцени већ и публику, која предосећа да у коначном расплету исход за све личности из краљеве околине мора бити кобан. Тужна романса краљице која покушава да утеши своју прву даму због краљеве осуде на прогонство из Шпаније је ново психолошко обогаћење радње. А знаменити дует краља Филипа са Позом је истраживање непознатих сфера и налажење нових изражајних форми оперске музике. У оркестру се чује и звекет ланаца и страх и мучење, терор над Фландријом, и Позина нада у бољитак. То је прави улазак политике у музику! Већ је приказана и Филипова усамљеност када се исповеда, и тражи Позино поверење и оданост. Дует Дон Карлоса и кнегиње Еболи и терцет њих двоје са Позом је изузетно успела драмска сцена, у којој су ариозни делови потпуно сливени са речитативним делом, тако да слушалац и не осећа прелазе. Терцет је чак и ефектан у певачком погледу са захвалним високим нотама. Изузетни брио ове музике код правих протагониста никада не промашује дејство. Велика сцена аутодафеа, кажњавањс јеретика, иако представља Вердијев уступак париском оперском укусу, грандиозан је подухват оперског драматичара, који успева да споји у нераскидиву целину и својеврсно „постројавање" учесника „митинга", и репрезентативне обичаје и обреде, као и потресан пролаз невиних жртава, и језовити аветињски напев монаха, као и велики вокални ансамбл пред полазак на сам чин спаљивања јеретика. Краљ Филип је поново непоколебљиви бранилац вере, који огњем и мачем прети свима, владар који је спреман да све унишги у свом огромном краљевству, све у служби заслепљене верске нетолеранције. Молба фландријских изасланика и Филипова јарост због њихове смелости су музички убедљиви у својој супротности, тако да се велики ансамбл сам ствара, иако по убедљивости најављује одговарајући ансамбл из „Аиде". Карлосова побуна против самог оца и краља и Позино „спасавање ситуације" разоружавањем устрепталог инфанта дати су сасвим језгровито. Довољно је и подсећање на мотив нераскидиве везе Карлоса и Позе, па да се схвати како Верди користи лајтмотив сасвим друкчије но Вагнер. За сав ужас свирепог мучења и уништења невиних људи од стране инквизидије, Верди налази решење у обраћању „гласа са неба" који најављује спасење и мир. Знаменита арија краља Филипа Она ме никада није волела са опширним оркестарским уводом, сведочи о Вердијевом мајсторству у сликању људских ликова. Приликом посете Ескоријалу, Верди је са посебном пажњом разгледао краљеве личне просторије, нарочито малу и скромну одају са готово убогим намештајем, у којој је моћни владар проживео своје последње дане после абдикације. Сва усамљеност, или чак изолованост краља у огромном дворцу који ничему не служи, дати су музичким средствима у овој арији. Знаменита сцена  дует са Великим инквизитором представља нешто јединствено у целокупној оперској литератури, која се може само поредити са сценом Дон Жуана са Комтуром код Моцарта. Тамни дубоки тонови, потпомогнути и контрафаготом одмах „производе" језу код слушалаца, који осећају да се дешава нешто сасвим ново на оперској сцени. Та расправа два баса је нечувена, упечатљива, судбински неумитна. Моћни краљ мора да поклекне пред налетом верске нетолеранције, бајаги у име спасења људи. Инквизитор даје одобрење, или боље речено наређује да се слободоумни инфант и његов пријатељ Поза смакну у име виших циљева, како би се следио пример самог Господа Бога који је свог сина послао на Голготу! Музика је освојила још једну област, у коју до тада није смела ни да провири. А одмах затим узбудљива сцена са краљицом и прави оперски квартет! Чин се завршава великом аријом кнегиње Еболи, у којој протагонисткиње могу да се прикажу у најбољем светлу. Готово усплахирени уводни део, медитативни лагани ариозо и блистави завршетак арије са поклицима увек узбуђују слушаоце. И после оваквих узлета следи Позина смрт у затвору, са великим ариозним деловима. Побуна народа и позивање на послушност од стране Великог инквизитора дати су језгровито и снажно, тако да надахнута лирика Позиних претходних напева још бива накнадно појачана. Музички увод нас потпуно враћа на почетну сцену, али све је измењено, тако да се разрешење свих судбина само намеће. Елизабета у великој арији медитира о људској судбини и о смрти која једино доноси смирење и спокој. Њен опроштајни дует са Дон Карлосом више није од овог света, тако да Верди користи гудаче у пратњи на сасвим посебан начин, да се добија утисак бестежинског стања. Иако инфант најављује одлазак у Фландрију, музика већ наговештава његов брзи крај, тако да неумитни инквизитор, стражари, двор па и сам краљ немају времена за неки ансамбл већ разрешење долази веристичком оперском брзином. Фратар или можда дух покојног цара Карла V најављује избављење на небу. Велика људска драма је завршена, и неопходно је неколико пута слушати ову оперу узастопно како би се запазиле све њене вредности, које понекад остају у сенци најпознатијих арија. Верди је дао своје решење проблема музичке драме, које ће најбољи облик наћи у Отелу.

Константин Винавер

АУТЕНТИЧНИ ДОГАЂАЈИ ШПАНСКЕ ИСТОРИЈЕ

1527. 21. маја рођен Филип II
1545. 28. јула рођен Дон Карлос као син Филипа и седамнаестогодишње Марије португалске, која умире 12. јула.
1556. Абдикација  цара  Карла  V. Царску круну и Немачку добија његов брат Фердинанд I. Шпански краљ постаје његов син Филип II, коме припадну и Холандија и поседи у Италији и Америци.
1566. 1. децембра Војвода од Албе је наименован за заповедника војске која креће да смири Холандију.
1568. 18. јануара - Хапшење и притварање инфанта Дон Карлоса.
5. јуна - погубљење грофова Егмонта и Хорна,  вођа  холандског племства.
24. јула - смрт Дон Карлоса.
3. октобра - смрт краљице Елизабете после порођаја.
1572. Побуна Холандије против Шпаније.
1581. Холандске покрајине проглашавају своју независност.
1598. 13. септембра - Умире краљ Филип II

Иако су неки историчари у својим забелешкама описали инфанта Дон Карлоса као не много интелигентно и хендикепирано биће, којем се никако није могао поверити неки важан државни посао, ипак изгледа да је Карлос био осећајан млади човек који у мрачном краљевству свога оца није могао да се осећа добро. У ноћи између 18. и 19. јануара 1568. сам краљ са исуканим мачем праћен свитом велможа и 12 стражара под вођством једног официра, у краљевском дворцу у Мадриду, улази у престолонаследникове одаје и хапси га. Младић узвикује: „Шта је то? Хоће ли Ваше величанство да ме убије?", на шта краљ одговара: „Смирите се, све се дешава за Ваше добро". Карлос је покушао да се баци кроз прозор, али је задржан. Његова писма и списи су узапћени, а он сам одведен у затвор. Краљ Филип је у писмима страним владарима и папи покушао да оправда овај поступак, али није изнео никакве податке о некој завери, наглашавајући да је младић оптерећен манама које потпуно онемогућавају његово евентуално наслеђивање престола. Остало је неразјашњено да ли је несрећни инфант у затвору умро природном смрћу или је то било још једно недело краљевих извршитеља. Карлос је имао телесне мане (једно раме било је ниже, а једна нога краћа), али то нису превасходни разлози за одстрањење.

Константин Винавер