Kanjoš Macedonović
drama Vide Ognjenović

Reč dramaturga / Božo Koprivica
SREĆAN TI NOVI ŽIVOT, KANjOŠE MACEDONOVIĆU
Početkom juna počele su probe novog Kanjoša Macedonovića. Prvih nedelju dana imao sam likovne i zvučne halucinacije. Prikaze. Vidim Žarka Lauševića kao Kanjoša kako sedi u stolovači, i odgovara paštrovskom zboru „kako bi“ u Mlecima: A, E, OUF, IH... I vidim Ivku, Vesnu Trivalić, zaljubljenu u Kanjoša. Ivka sa zelenim očima, zelenim kao more u priči „Skočidjevojka“ S. M. Ljubiše. Pa čujem kako sikti, kako se svađa: „To si mu ti podmetnula neđe tvoj rubac, vještice... Ne laj, ne laži! Ne kuni se krivo! Ono su ti polubraća... Smela me ona ćosava ikona... ako se neću strmoglaviti s one stijene u more... Ono će ti biti skočidjevojka“. Vidim Daskala, Petra Kralja, i kako sevaju njegove oči, na Malom žalu, na Kraljičinoj plaži u Miločeru. Pa čujem: „Valja li brada? Valja li brada?“ I Daskale s novom ikonom Svetog Nikole, starog. Pa vidim drugog Petra, Petra Božovića, Furlana, na Pizanu u Budvi. On se zaista (u)topio, iz noći u noć, u pristaništu u Budvi, i čujem kako pita Kanjoša: „Imaš li konaka u gradu?!“ pa dalje: „...od svije rabota, pogibija je najposranija...“ i čujem: Jedino što u njih valja to su žene... vidraste, a plaminjaju pogledom.“ Kakav kvartet asova glumaca, i gospode od prijateljstava, „po izboru bolji od boljega“. I još su tu bili gospoda glumci Stojan Dečermić, otac Gerasim; Rade Marković. Praizvedba drame Vide Ognjenović Kanjoš Macedonović, Budva, leto 1989. Na probe smo išli (za I čin) u manastir Praskvicu, zadužbinu kneza Štiljanovića, kneza iz priča S. M. Ljubiše. A Spas, vrh Budve, gledao je kako sunce pada u more. Bilo je i doskočica sa mladim monasima (neki su bili zvezdaši). Popili bismo i poneku manastirsku lozu, i meze od suvih smokava. Neku smo kap rakije prosuli, prosuli i popili za dušu Zorana Radmilovića i Slobodana Aligrudića. Svuda je mirisalo na breskve, a stabla breskve nije bilo nigde, ni na puškomet. S. M. Ljubiša kaže da je manastir dobio ime po „izvoru Praskvice, koji pokraj manastira izvire i prekrasnu vodu za piće daje, koju kad okusiš kao da si prasaka, ili kao što u Sremu vele bresaka, jeo“. Na groblju iznad manastira, ovog leta je sahranjena Ana Sam, sestra Andreasa Sama... 
Predstava iz 1989, rađena je kao epoha, kao ono vreme iz legende o Kanjošu Macedonoviću. U ambijentu, u kostimu i u ritmu. Ta bi se predstava svidela velikom pesniku Rastku Petroviću. U eseju Pozorište, Pozorište! Rastko kaže „pozorište je izašlo iz misterije“. I da će on pisati o pozorištu „u čije se predstave stalno ili jednom sam život, sa svim nepredviđenostima, umeša i dâ im vrednost događaja koji se više ne mogu ponoviti“. U tom eseju ima i odeljak Pozorište, večita mladost. Svetski putnik Rastko Petrović, dvadesetih godina prošlog veka bio je u Budvi: „na trgu između tvrđave, kasarne i crkve davali su mladići i devojke iz mesta Nušićevog Kneza Ivu od Semberije“.  Ispod zidina pod mesečinom i osvetljenjem jedne „bogen lampe“, ti su se „jednonoćni glumci vukli kao pale zvezde u kostimu od veza i zlata“. Čuje se zapljuskivanje talasa i jedva „čujan dah krila slepih miševa i najzad iznenada svirka neke svirale. Neki je seljak u uličici iza trga sa sviralom u noći čekao sutrašnji pazarni dan: po deseti put on je počinjao istu melodiju i nije uspevao da je sasvim pogodi, a baš to sećalo je da se bezbroj puta, dok je čovek mlad, počinje živeti pravi život i napušta kada se uvidi da se nije pogodilo pravim putem. Tako je cela predstava dobijala i jedan značaj stvarnosti i simboličnosti koji mi je išao u srce“. A zašto bi se ta predstava, ta praizvedba Kanjoša Macedonovića iz 1989. svidela Rastku Petroviću?  Kad smo se, za II čin, spustili na Malo žalo u Miločeru, tačno na onu livadu između Malog i Velikog žala, između Kraljičine i Kraljeve plaže, linuo je letnji pljusak. Nebo se otvorilo, daždilo je kao iz kabla tokom celog tog II čina, sve do one scene oproštaja Kanjoša i Ivke. Kako je tu ljubavnu scenu uramio, blagoslovio Daskale, Petar Kralj! Kako ikonopisac venčava ljubav a kiša je svemu tome dala neku drukčiju otmenost... Predstava Vide Ognjenović tako je ušla u misteriju. Jednom se igra takvo finale! Na kraju II čina more utihnu. U toj tihosti čuli su se ćirikavci iz komada. I pratio nas taj zvuk sve do Pizana, do III čina, do Furlana i Dužda...
Probe su se završavale u tri posle ponoći, tu na Pizanu, i odlazili smo u kafanu „Krpica“, na obali, na dvadesetak metara od Venecije, u kafanu kod Nika Krpe. U životu sam sa Petrom Božovićem igrao raznih surovih, surovih i lirskih igara. Jednog smo jutra ostali (ključ od kafane ostaje kod nas), Žarko Laušević, Petar Kralj, i pitam Petra Božovića (znajući da ne zna) zna li on pesmu Put u Agrigentum, bar kraj te pesme. Gledam me rođeni Falstaf, gleda pravo u zenice, ustane i počne Put u Agrigentum na italijanskom. „I hoćeš li tih sedam stihova, sa kraja, u hrvatskom prevodu?”, pita me Petar. Kakvo je to bilo jutro, Salvatore Kvazimodo i Petar Božović, leta 1989. dok se penje dan: 

I jače tuguješ, začuješ li opet zvuk
Koji se udaljava široko prema moru
Gde Večernjica već dotiče Danicu
Marranzano tužno treperi
U grlu kočijaša koji se penje
Brežuljkom jasnim od mesečine,
Polako kroz šumor saracenskih maslina.

Marranzano je instrument od čelika, u obliku meseca, koji se svira držeći se među usnama. Još ga zovu „scacciapensieri“, razbibriga. Meni se nekako činilo tad, i sad mi se čini, da se bit, da se srce komada Vide Ognjenović nalazi u ovih sedam stihova Salvatora Kvazimoda. A zašto je to tako, zašto mi se to tako činilo, čini i sad, ne znam.  Ta prva predstava Kanjoša Macedonovića koja iščezava, i(li) ne iščezava, „u zraku, u valu zvukova i ljubavi“ ostaje (ne)sretna rana. Kao ožiljak od noža. Žarko Laušević kao Kanjoš, i sve njegove neodigrane uloge, i onaj Hamlet – Ofelija je bila Mirjana Joković, a reditelj veliki Ježi Jarocki. Hteo sam Žarku Lauševiću reći da pred Jarockim, na prvoj probi, kaže:  „Izgleda? Ne! Već jeste... / Ne tumače me verno... / Ni moj ogrtač tamni, ni crnina... / Nit’ pridavljena daha prolom plahi, / Ni nabujali vir u oku mom, / Nit’ utučen izraz moga lica. / Niti sve druge vrste, oblici, / Vidovi tuge skupa uzeti. / Sve ovo samo zbilja izgleda, / Pošto se može glumiti; ali ja / Nešto što izgled prevazilazi / Nosim u duši...“
Kakav je to kladenac čuda, i energije, u tim neodigranim ulogama Žarka Lauševića! Kakav bi to samo bio roman, sa licima koja odustaju od svoje uloge! Deo tog čuda i energije je i u novom Kanjošu. A kako, e to samo zna(m)... Moraš čitavog života biti tifoz pa ćeš znati, ili biti (pri)strasan – to je sve. Sve oko tog Hamleta bio je utanačio, ugovorio, Predrag Ejdus, tada direktor Drame Narodnog pozorišta, a danas u ulozi Dužda u novom Kanjošu Vide Ognjenović. Neki glumci iz nove podele, te 1989. godine, bili su osnovci, neki još u obdaništu. Ali smo kao ekipa sav taj oreol, svu tu legendu oko stare predstave shvatili kao izazov. I sa velikim elanom ušli u tu utakmicu, da je dobijemo. Jer i pisac i reditelj, i dramaturg i Daskale i Vukac... svi smo partizanovci. Pobednici. Pa i Kanjoš, Igor Đorđević, po hitrini, po energiji, po lakoći kojom igra; kako prima loptu, u pokretu, u pokretu, i kako igra dupli pas sa partnerom – jeste partizanovac. I kako uživa u igri, u priči, kakav je to opsenar! Od tog opsenarstva boluju i Kanjoš i pisac ovog komada. A otkud Igor Đorđević navija za Zvezdu – to ni on sam ne zna. Već na prvim čitaćim probama videlo se da je taj tekst Vide Ognjenović preživeo. Da pali isto kao pre dve decenije. Kolika je privlačnost tog jezika (te reči rođene sred vinograda), video sam po reakciji mladih glumaca. Onih što igraju Vidosavu, Ivku, Stevana, Vukca, Rada...
S. M. Ljubiša je u svojim najboljim pričama, pa i u autobiografiji, moderan pisac. Mistifikator u najboljem smislu. Njegova verzija o tome kako je postao pisac, kako je to bilo u iznudici, u dobroj meri (pa tu pola-pola) je mistifikacija, ali je istina da je njegova osetljivost na melodiju jezika istinita: „Ja nijesam nikada mislio pisati za štampu, ni prepunjati i onako prepune sanduke naših knjižara suhoparnim knjigama. No videći grdni rasap što se po štampi čini lijepim našim jezikom, puče mi srce od bola, pak se dadoh i ja da nešto pišem... Da li ću uspjeti bojim se ljuto, jer su se na pustoši naše knjige udomazetili oblici tuđih kulturnih jezika kao, kad ođeneš Hercegovca u francuski frak?!“ A Ljubiša jeste majstor jezika, majstor poređenja: „Na jednoj uznositoj livadi, leži crkva Sveta Petka koja se do po nje bijeli kao labud uz mjesečnu svijeću...“
U sve tri drame iz Paštrovića – Kanjoš Macedonović, Jegorov put, Don Krsto, Vida Ognjenović ušla je u tonalitet, u dijalekatski idiom, u jezik Ljubiše, Vuka Vrčevića, Franja Dolčija, u jezik crnogorskog primorja, na način koji predstavlja veliku retkost. To je plod osećanja za melodiju jezika i plod istraživanja na terenu, u narodu, i u literaturi, u retkim rečnicima. Na taj način drame Vide Ognjenović postižu otklon, distancu (sve je podignuto na metar od zemlje), a opet sve deluje autentično. Postiže se iskrenost, veruje se onome što lice govori. I siguran sam da će taj jezik obezbediti ovim komadima dug scenski život. Da nisu ispripovedane u tom dijalekatskom idiomu te bi drame imale drugi pravac, bio bi to neki drugi žanr. Vrednost drame Kanjoš Macedonović pokazuje se u mogućnosti da se sa idilične slike Paštrovića pređe na skidanje pozlate sa epsko-mitske matrice, sa folklornih obrazaca. U novom životu Kanjoša Macedonovića već u prvim scenama se otkriva klaustrofobičnost, okrutnost male sredine prema onima koji pokušavaju da igraju na prekršaj, da ne poštuju do kraja svetovne i crkvene zakone. Zato postoji ta prva slika monahinja koje pevaju i gimnasticiraju. Tu igru vodi otac Filimon. U drami postoji sukob lica koja žele da pređu granicu propisa (Daskale, Vukac, Vidosava, Ivka, Stevan, Rade, otac Filimon) i onih koji pravila štite statusom, tradicijom, krutošću, odmazdom (Stijepo, Katna, otac Gerasim...). Sposobnost da se u obrascima folklora promeni ritam, da se pokaže hitrost jezika, pokazuje se u odnosu prema svecima. Gledaj kako „sveci marširaju“ u Kanjošu Macedonoviću: „Sveti Nikola, ili koji si da si, lijep si ko ponoći zvijezda, molim ti se, ako znaš za ljubav, primakni danas tu galiju, neka pristane...“ Ili Daskale: „...No nije ni Sveti Nikola mogao ostarjeti, niti vladikovati da nije momkovao i đakovao. Kad napišem priliku sveca koji se na primorju slavi, ovi iza planina stanu mu nalaziti stotinu mana... Primorci neće sveca skitača... zato sve svece pišem kako ja oću... ionako su mi oni jedina utjeha u neimaštini ljutoj...“
Ljubav se u Kanjošu otkiva kao stid, kao ustreptalost, kao čaranje, kao melodrama i kao erotizam. Ima majstorski napisanih ljubavnih igara (ovaj bi Kanjoš bio odličan scenario za film). Igara, jer i ljubav se stavlja na probu od komedije: „Ivka jadna, ma isto je nekako odviše mao – Vama je mao a meni je mio – Dopupak – I varnica je mala, ali progori trbuh“. Neuzvraćena, potisnuta ljubav vodi u autodestrukciju, ta želja za samouništenjem dolazi i od zazora da se, u epskoj sredini, pokaže emocija. Od te autodestrukcije jedina odbrana je karneval. I taj vrtlog zaumnog, onostranog, predstavlja jednu od najlepših scena u novom Kanjošu. Kanjoš kao mjuzikl, kao ivandanjska noć. Vida Ognjenović je u novoj predstavi radnju pomerila u vreme između dva svetska rata. Tako se i odnos Paštrovića i Mletaka, malih i velikih, čita i kao skidanje pozlate sa epskog shvatanja istorije. Sa tužbaličkog koncepta istorije. „Luka: Ako pogineš, biće ti junački, i za diku! Oplakaćemo te divno! I svaki od nas kad dođe u Mletke, pohodiće ti grob! Kanjoš: Bojim se nećete ga umjet nać“. I baš te 1989, tada naročito, naši su mali, visoki političari istoriju, i odnose malih i velikih, shvatali kao pljus, brep, bupa, bupa: „Ja ću reći, braćo, da mi moramo otići i smaknuti Furlana. Fino palošinom, iza vrata, pljus!... Nego mi lijepo Furlana o ledinu, brep. Pa onda zauzmemo Mletke, bupa, bupa, bupa!... I onda neka oni nama plaćaju poreze a ne mi njima“. Istorija kao epski podvig, kao opevanje tog podviga, u III činu doima se kao obmana, kao laž. Kao dijamant(i) i pepeo. Riva dei Slavoni, za koju se Kanjoš izborio, podvig kao slučaj komedijant, sad je Trg robova, a Daskalova ikona mladog Svetog Nikole sad je rad nepoznatog venecijanskog majstora iz XV veka. Crkva u Veneciji dobila je ime po Daskalovoj ikoni Sveti Nikola Mladi. Samo pravog Daskala nema ni u istoriji umetnosti ni u bedekeru o Veneciji, ni u Vikipediji, ni u enciklopediji. Dijalog Furlana i Kanjoša krije tajnu ovog komada Vide Ognjenović. Tajnu o tragičnom nesporazumu Davida i Golijata. Samo je ovde David Kanjoš, najamnik, unajmljeni ubica, a Golijat Furlan, morski vuk koji je „na koplja“, za Dužda „naticao gradove“, onaj je koji prepoznaje dolazak, dolazak i mehanizam fašizma. I zato je efektno glumačko rešenje Predraga Ejdusa, koji Dužda igra između Don Vita Korleona i Musolinija. Kao političku i ekonomsku moć. A Duče je opet među nama. Na balkonu ili na trgu ili u bunkeru ili u Maksi marketu. Pa ipak se taj dijalog, taj dijalog sa elementima komedije zabune čita kao dijalog, uprkos tom skidanju maski, rađanja jednog velikog prijateljstva: Furlan i Kanjoš. Ili Kazablanka u Veneciji. Refren ljubavi: Ivka-Kanjoš i Furlan-Duždeva kći u III činu, kao u gotovo sve drame Vide Ognjenović, unosi elemente melodrame. Plemenitost i melanholiju. A na takvom horizontu fašizam se još više ogoli, a njegovo lice čini se još okrutnijim i sirovijim.  Koliko je samo važna ta priča o neprepoznavanju, o ravnodušnosti prema fašizmu koja buja kao kancer. I melje maljem naš život. Novi Kanjoš kao poslednja opomena. I odbrana i(li) poslednji dani. Vreme za nove idole. Svet je toliko pomerio, (pre)nagnuo prema zlu, zlosti, zlobi, da bi, ako se ne isprsimo, već (prek)sutra moglo otići u vražju mater. Jezik tog zahuktalog fašizma je cijukanje, mumlanje, baljezgarija, podrigivanje s pevanjem. U istom zboru kasirke, kondukterke, književni klasici, akademici. A gledaj u Kanjošu Macedonoviću Vide Ognjenović – kakav jezik, kakvo blago jezika! Zato, ponekad, zatvori oči i slušaj. Slušaj i gledaj, jer Kanjoš prikazuje neke iščilele stvari: žrtvu, stid, prijateljstvo, reci, reci ljubav. Evo, vratimo stid, kao estetsku kategoriju, i to će biti veliki korak. Taj prvi korak. Ili, evo za kraj, Kanjoš, sa vojvodom Draškom u Mlecima: 

Kolike su s kraja u kraj Mletke, 
tu ne bješe nijednoga čojka
jedan drugog koji ne držaše
za tajnoga žbira i špijuna.
Grubičić se meni kunijaše
da su jednom žbiri i špijuni
oblagali jednoga principa
pred svijetom i svijem narodom,
i da su mu glavu otkinuli
baš na stube njegova palaca.  

Cela ova naša kugla sad su Mleci. Legenda o Kanjošu i njegovom podvigu u novoj istoriji, pretvorena je u legendu o golubaru. Sad je to znamen venecijanskog milosrđa i dobrote. I fašizam logore smrti hoće da predstavi kao mesta milosrđa, ili kao mesta koja nisu ni postojala. Novi Kanjoš se od tog fašizma brani humorom, melodijom jezika, lepotom. Kanjoš je u Mletke krenuo na Mučenike, a došao u Veneciju da stavi vodeni žig na Cvijeti, u najlepše doba godine.  U Beogradu je najlepši oktobar, makar nama partizanovcima, i srećan ti novi život, Kanjoše Macedonoviću! E sad je kraj za jedan gitar. Dobili smo utakmicu, na premijeri u Budvi. Video sam, baš u redu ispred mene, kako su neki došli sa rezignacijom i nostalgijom, da vide nemoguću misiju novog Kanjoša. I video sam kako ih predstava osvaja i kako ih je ošamutila na kraju. Bio je to tehnički nokaut. Nokaut na nogama. I četiri reprize „na kartu više“. Radujem se probama pred beogradsku premijeru. Odavno nisam video ekipu u kojoj asovi našeg pozorišta igraju s elanom i blagonaklonošću sa mladim glumcima. A mladi jurišaju kao da igraju naslovnu ulogu. Idem na probu a u duši mi igra jedan gitar iz Moje pesme Miloša Crnjanskog. Znam da će uz novog Kanjoša, u Beogradu, biti i Žarko Laušević i Vesna Trivalić i dva velika Petra. Posebno Petar Božović zbog ciganskog Hamleta u kojem je on bio Klaudije, a Igor Đorđević Hamlet. I zato, i za njih i za ekipu novog Kanjoša, onaj gitar u pesmi Crnjanskog o duši, o duši ili o glumi:  

Gondola jedna ćutke je skrije
u bezdane vode Venecije,
sanu, umornu,
na karnevalu. 

I kad tu njen gitar zazvoni
od pesme što plače i voli,
svu, zvona, i maske, tamo,
noć toliko zaboli:
da ućute i pitaju tiho,
„Kakav je to Slaven bio
na Rivi dei Schiavoni?“

VIDA OGNjENOVIĆ
Vida Ognjenović je rođena u Dubočkama kraj Nikšića, odrasla i školovala se u Vojvodini i Srbiji. Osnovnu školu završila u Vrbasu, a gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Diplomirala je na Katedri za opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu i na odseku za režiju Beogradske akademije za pozorište, film i TV. Poslediplomske studije je započela u Parizu na Sorboni, a magistarski rad iz teorije i prakse režije odbranila je na Univerzitetu u Minesoti, SAD (1972. godine). Od 1974. do 1979. radila je kao asistent na FDU u Beogradu. Za direktora Drame Narodnog pozorišta u Beogradu izabrana je 1977. godine, a po isteku četvorogodišnjeg mandata ostala je u angažmanu kao stalni reditelj. Kao profesor po pozivu, predavala je na univerzitetima u Los Anđelesu (UCLA, 1981–1982), Čikagu (UIC, 1997–1998), a u okviru predavačkih turneja obišla je u nekoliko mahova, kao gost-predavač, sve veće univerzitete SAD (1985, 1991, 1997, 1999). Redovni je profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu.
Pozorišni rad
Njen rediteljski opus čini blizu stotinu pozorišnih, kao i veliki broj televizijskih i radio režija, od kojih mnoge po sopstvenim tekstovima. Napisala je dvanaest dramskih tekstova, koji su doživeli više postavki i brojna izvođenja, a objavljeni su u različitim izdanjima; uradila je i veliki broj uspešnih dramatizacija. Kao reditelj gostovala je u mnogim pozorištima širom bivše Jugoslavije (Crna Gora, Slovenija, Hrvatska), a radila je predstave i u inostranstvu. Režirala je raznorodan repertoar, kako domaću i stranu klasiku, tako i modernu savremenu dramu, od kojih mnoge praizvedbe.
Nagrade za pozorišni rad
Nema veće pozorišne nagrade koju nije dobila, među njima: dve Sterijine nagrade za najbolji dramski tekst (Je li bilo Kneževe večere?, 1991. i Jegorov put, 2001), Sterijinu nagradu za režiju (Jegorov put, 2001), Sterijinu nagradu za dramatizaciju (Korijen, stablo i epilog, 1984), Oktobarsku nagradu grada Beograda za režiju (Mefisto, 1984), Zlatni vijenac Sarajevskog festivala za režiju (Mefisto, 1985), Nagradu „Joakim Vujić“ za dramski tekst (Kako zasmejati gospodara, 1998), Nagradu „Zlatni ćuran“ za režiju (Kako zasmejati gospodara, 1986), Nagradu „Zlatni ćuran“ za najbolji dramski tekst (Kako zasmejati gospodara, 1986), Nagradu Festivala pozorišta Vojvodine (Kako zasmejati gospodara, 1988), Nagradu Zajednice kulture grada Beograda za režiju (Seobe, 1986), Nagradu „Joakim Vujić“ za pozorišno delo (1999), Nagradu Vukove zadužbine za umetnost (Je li bilo kneževe večere?, 1990), Nagradu Grad-teatra Budva za dramsko stvaralaštvo (2007).
Književni rad
Objavila je deset knjiga proze: zbirke pripovedaka Otrovno mleko maslačka (Prosveta, Beograd, 1994), Stari sat (Prosveta, Beograd, 1996), Najlepše pripovetke Vide Ognjenović (Prosveta, Beograd, 2001), Prava adresa (Dnevnik, Novi Sad 2007). Tri romana: Kuća mrtvih mirisa (Prosveta, Beograd, 1995), Preljubnici (Stubovi kulture, Beograd, 2006) i Posmatrač ptica (Arhipelag, Beograd, 2010). Knjigu eseja: Nasuprot proročanstvu (Arhipelag, Beograd, 2008) knjigu putopisa: Putovanje u putopis (Biblioteka Zrenjanin, 2005), knjigu sabranih intervjua: Nema više naivnih pitanja (Dnevnik, Novi Sad), osam knjiga drama: Melanholične drame (SKZ, Beograd, 1991), Devojka modre kose (Ars dramatica, Beograd, 1994), Setne komedije (SKZ, 1994), Mileva Ajnštajn (na srpskom i engleskom), sabrane drame u tri knjige Drame I, II, III (Stubovi kulture, 2000, 2001, 2002), Kanjoš Macedonović (Oktoih, Podgorica, 1989), Jegorov put (Oktoih, Podgorica, 2000), Don Krsto (Oktoih, Podgorica).
Književne nagrade
Dobila je mnoge značajne nagrade za književnost, između ostalih: Nagradu Prosvete za knjigu godine (1994), Andrićevu nagradu za pripovetku (1995), Nagradu „Branko Ćopić“ za prozu (1996), Nagradu „Laza Kostić“ za roman (1996), Nagradu „Karolj Sirmai“ za pripovetke (1996), Nagradu „Paja Marković Adamov“ za prozu (1997), Nagradu Ramonda Serbica za prozu (1998), Nagradu „Stefan Mitrov Ljubiša“ za književno delo (1999), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najbolju knjigu godine (roman Preljubnici, 2006). Proza i drame su joj prevođene na engleski, francuski, mađarski, grčki, nemački, makedonski, bugarski, norveški i druge evropske jezike.
Bila je ambasador Savezne republike Jugoslavije (a kasnije i Srbije i Crne Gore) u Norveškoj. Trenutno je ambasador Srbije u Danskoj.