Car Edip
tragedija Sofokla

EDIP, POLITIKA, VLAST, KORUPCIJA
...Kreontov dolazak u Drugoj pojavi je od izuzetnog dramskog značaja. To je prvo od njegova tri pojavljivanja u komadu, na čijem kraju će on, kao novi kralj, zauzimati mesto na kome se Edip sada nalazi. Sveštenik obaveštava Edipa da Kreont mora da donosi dobre vesti, inače ne bi nosio krunu od lovorovog lišća („pod gustim vencima od rodnog lovora“ prevodi M. Đurić – prim. prev.). Krunu od lovora su nosili pobednici na Pitijskim igrama, koje su održavane u Delfima i bile druge po značaju, nakon olimpijskih. Otuda ovakva maska daje Kreontu oreol pobednika...
...Politički motiv se pojačava sa ovom Kreontovom pojavom. On je upravo čuo da su protiv Edipa, vladara (tyrannos), podignute strašne optužbe. Već smo pomenuli poseban značaj Kreontove krune od lovora. Od izuzetne je važnosti da li Kreontova maska u drugom pojavljivanju izgleda drukčije; no bilo bi vrlo neobično da je njegov izgled drukčiji, a da o tome u tekstu nema nikakve napomene. Čim Edip ugleda Kreonta, on upućuje zajedljivu primedbu na račun njegovog izgleda: „Zar sa tim bezočnim izgledom (prosopon) dolaziš u moju kuću, a besumnje si ti moj krvnik i pljačkaš mog prestola?“ (Đurićev sažeti prevod fraze ispušta ovaj smisao – prim. prev.). Ovo podseća gledaoce da Kreont predstavlja prećutnu pretnju Edipovom položaju....Sa Edipove tačke gledišta, za poruku iz Delfa, njemu jamči jedino Kreontova reč. Optužba koja se u tragediji generalno upućuje prorocima jeste da su podmitljivi, a Edip jasno daje do znanja kako veruje da je Kreont podmitio Tiresiju. U gnevnom prizoru između Edipa i Kreonta koji sledi, argumenti kojima se Kreont brani imaju tipičnu aromu govora sofista:
    KREONT: ... Ja sam rad onako da te pitam ko ti mene sad.
    EDIP:     Pa pitaj! Nećeš naći da sam krvnik ja.
    KREONT:     Pa šta! Sa mojom sestrom da l' stupi u brak ti?
    EDIP:     Što pitaš, to ti nikako ne poričem.
    KREONT:     I s njome deliš vlast, ko ona upravljaš?
    EDIP:     Što god zaželi, sve joj rado svršavam
    KREONT:    Zar vama dvoma nisam jednak treći ja?
    EDIP:     Ko takav baš pokazuješ se nevera.
    KREONT: Ne, ako promišljaš ovako kao ja.
         Pre svega razmisli mi ovo: misliš li
         bi l' kogod bio rad u strahu vladati
         no mirno spati istu imajući moć?
         Pa otud ni sam nemam veću želju ja
         da budem carem no da radim što i car
         ...od tebe sad sve bez straha dobivam
         da vladam sam, sav rad bi bio bez volje.
    
Kreont ne poriče da su mu drage privilegije vlasti; on jednostavno ne želi da deli teškoće upravljanja... Ne iznenađuje da Edipu Kreontove reči izgledaju dvolične i da ne ublažavaju njegove sumnje.        
...Sofokle koristi masku slepog u tri od sedam sačuvanih tragedija. Da li je uvežbavao posebnog glumca koji je nosio tu masku? Ako je tako, onda je verovatno da u poslednjem delu komada, glumac koji je pre toga glumio Tiresiju – u završnoj sceni igra Edipa, a Kreonta, novog kralja, igra glumac koji je ranije tumačio Edipa. Guld daje efektnu napomenu o Kreontovom poslednjem ulasku: „Kreontov ulazak ironični je odraz njegovog prvog pojavljivanja u komadu... Još jednom treba da se donese politička odluka, ponovo treba da se zatraži božja (Apolona iz Delfa) presuda, ali sad je odluka na Kreontu, i on, kao Edip ranije, mora da sačeka božju reč i da postupi prema njoj. Takav Kreont zaista poseduje istu smirenost i samouverenost koja je krasila Edipa u uvodnoj sceni, te poput Edipa predviđa šta mora biti učinjeno, šaljući po Edipove kćeri radi poslednjeg pozdrava i oproštaja od oca. Izgleda kao da Edip, preobrazivši najpre sam sebe u Tiresiju, ponovo vaskrsava u obliku novog, odbojnijeg ali čovečnijeg Edipa.“

Džoš Bir, Sofokle i tragedija atinske demokratije (2004)

...Reč je o padu vladara, čoveka koji je došao na vlast i o sebi mislio kao o  „ravnom bogovima“. Smela sveštenikova metafora uvodi drugu od slika koja se paralelno razvija sa obrtom sudbine junaka, i koja sugeriše da je Edip simbolična figura ljudskog razuma i napretka uopšte. On nije samo kormilar, ratar, pronalazač, zakonodavac, oslobodilac, otkrivač tajni i lekar – on je takođe izjednačitelj, matematičar, račundžija... Jedna od omiljenih Edipovih reči je „mera“ i to je takođe značajna metafora: mera, merenje, broj, računanje – spadaju među najvažnija otkrića koja su omogućila vladavinu čoveka. Eshilov Prometej, mitski civilizator ljudskog života, takođe navodi „broj“ kao jedan od svojih najvažnijih poklona ljudima...

Bernard Noks, Sofoklov „Edip“ (1951) Priredio i preveo s engleskog Svetislav Jovanov

SOFOKLE
Sofokle (Σοφοκλης) je rođen oko 495. god. pre n.e. na Kolonu Hipiju, a umro 406. god. pre n.e. u Atini. Jedan je od najznačajnijih predstavnika helenske tragedije, pored Eshila i Euripida. Sofokle je zauzimao visoke državne položaje. Godine 443/2. p.n.e. imenovan je za helenotamiju, blagajnika savezničke blagajne. U ratu sa Samom (441–439) bio je član strateškog saveta, zajedno sa Periklom. Poveravani su mu diplomatski poslovi. U diplomatskim misijama posetio je ostrva Hij i Lezb. Na Hiju se upoznao sa tragičarem Ijonom. Bio je 413. p.n.e. izabran za člana komisije Desetorice savetnika, koji su se dve godine kasnije pridružili Dvadesetorici oligarha i Veću od četiri stotine članova, zbog čega je morao da se brani pred uspostavljenom demokratijom. Pored političke i diplomatske, vršio je i svešteničku službu. Bio je sveštenik Amina i Helona, demona isceljivanja. Osnovao je, na verskoj osnovi, zajednicu za Muze koja je okupljala najslavnije umetnike, pesnike, muzičare, glumce. Na nadgrobnom spomeniku mu je urezan natpis: „Krijem u ovom grobu Sofokla, koji je prvo mesto stekao tragičkom umetnošću, najčasniji ukras“. Iste godine su dva komediografa, Aristofan u Žabama i Frinih u Muzama, proslavili Sofokla. Sofokle je na tragičarskim nadmetanjima odneo dvadeset i četiri puta pobedu. Smatra se da je prvu pobedu osvojio 468. god. p.n.e. svojim Triptolemom i to protiv Eshila. U Aleksandrijskoj biblioteci se nalazilo sto trideset drama pod Sofoklovim imenom. Sto četrnaest tragedija je poznato po naslovu, a sačuvano je samo sedam: Ajant, Elektra, Car Edip, Antigona, Edip na Kolonu, Trahinjanke, Filoktet.  Najveći deo njegove satirske igre Lovački psi pronađen je na jednom egipatskom papirusu 1911. godine. Sofoklu se pripisuju određene pozorišne novine: uvođenje scenografije, trećeg glumca, povećanje hora od dvanaest na petnaest članova. Sofoklov hor ne utiče na radnju, on je samo pasivni posmatrač, radnju prati sa interesovanjem, a u svom sudu se ne uzdiže nad običnim ljudima.

VIDA OGNjENOVIĆ
Vida Ognjenović je rođena u Dubočkama kraj Nikšića, odrasla i školovala se u Vojvodini i Srbiji. Osnovnu školu završila u Vrbasu, a gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Diplomirala je na Katedri za opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu i na odseku za režiju Beogradske akademije za pozorište, film i TV. Poslediplomske studije je započela u Parizu na Sorboni, a magistarski rad iz teorije i prakse režije odbranila je na univerzitetu u Minesoti, SAD (1972. godine). Od 1974. do 1979. radila je kao asistent na FDU u Beogradu. Za direktora Drame Narodnog pozorišta u Beogradu izabrana je 1977. godine, a po isteku četvorogodišnjeg mandata ostala je u angažmanu kao stalni reditelj. Kao profesor po pozivu, predavala je na univerzitetima u Los Anđelesu  (UCLA, 1981–1982), Čikagu (UIC, 1997–1998), a u okviru predavačkih turneja obišla je u nekoliko mahova, kao gost predavač, sve veće univerzitete SAD (1985, 1991, 1997, 1999). Redovni je profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu. Njen rediteljski opus čini blizu stotinu pozorišnih, kao i veliki broj televizijskih i radio režija, od kojih mnoge po sopstvenim tekstovima. Napisala je mnogo drama, koje su doživele više postavki i brojna izvođenja, a objavljene su u različitim izdanjima. Kao reditelj gostovala je u mnogim pozorištima širom bivše Jugoslavije (Crna Gora, Slovenija, Hrvatska), a radila je predstave i u inostranstvu. Režirala je raznorodan repertoar, kako domaću i stranu klasiku, tako i modernu savremenu dramu i mnoge praizvedbe.  Nema veće pozorišne nagrade koju nije dobila, među njima: Sterijinu nagradu za režiju (Jegorov put, 2001), Sterijinu nagradu za najbolji dramski tekst (Je li bilo kneževe večere?, 1991), Sterijinu nagradu za dramatizaciju  (Korijen, stablo i epilog, 1984), Sterijinu nagradu za najbolji dramski tekst (Jegorov put, 2001), Oktobarsku nagradu grada Beograda za režiju (Mefisto,1984), Zlatni vijenac Sarajevskog festivala za režiju (Mefisto, 1985), Nagradu „Joakim Vujić” za dramski tekst  (Kako zasmejati Gospodara, 1998), Nagradu „Zlatni ćuran" za režiju (Kako zasmejati Gospodara, 1986), Nagradu „Zlatni ćuran" za najbolji dramski tekst (Kako zasmejati Gospodara, 1986), Nagradu Zajednice kulture grada Beograda za režiju (Seobe, 1986), Nagradu „Joakim Vujić” za pozorišno delo (1999), Nagradu Vukove zadužbine za umetnost (Je li bilo kneževe večere?, 1990), Nagrada Grada teatra Budva za dramsko stvaralaštvo (2007). Objavila je šest knjiga proze: zbirke pripovedaka Otrovno mleko maslačka („Prosveta", Beograd, 1994), i Stari sat („Prosveta", Beograd, 1996), Najlepše pripovetke Vide Ognjenović („Prosveta", Beograd, 2001), roman Kuća mrtvih mirisa („Prosveta", Beograd, 1995), Putovanje u putopis (2005), roman Preljubnici (2006) i sedam knjiga drama: Melanholične drame (SKZ, Beograd, 1991), Devojka modre kose (Ars dramatica, Beograd, 1994), Setne komedije (SKZ,1994), Mileva Ajnštajn, sabrane drame u tri knjige Drame I, II, III („Stubovi kulture", 2000, 2001, 2002), Kanjoš Macedonović („Oktoih", Podgorica, 1989) i Jegorov put („Oktoih", Podgorica, 2000).  Dobila je i mnoge značajne nagrade za književnost, između ostalih: Nagradu Prosvete za knjigu godine (1994),  Andrićevu nagradu za pripovetku (1995),  Nagradu „Branko Ćopić” za prozu (1996), Nagradu „Laza Kostić” za roman (1996), Nagradu „Karolj Sirmai” za pripovetke (1996), Nagradu „Paja Marković Adamov” za prozu (1997), Nagradu Ramonda Serbica za prozu (1998), Nagradu „Stefan Mitrov Ljubiša” za književno delo (1999), Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najbolju knjigu godine (roman Preljubnici, 2006). Proza i drame su joj prevođene na engleski, francuski, mađarski, nemački, makedonski, norveški i druge evropske jezike. Bila je ambasador Savezne republike Jugoslavije (a kasnije i Srbije i Crne Gore) u Norveškoj.

EDIP BEZ KOMPLEKSA
Ako je Edip, kraj Jokaste, doživeo sreću, to je stoga što, psihološki, ta postelja nije za njega majčina postelja, léktron mētrós, o kome je govorio u 976-om stihu, misleći na Meropinu postelju; kad ona to postane, to će, za Jokastu i za njega, biti upravo znak njihove nesreće. Bračna veza koju mu Tebanci nude s njihovom kraljicom ne može za Edipa značiti ponovno posedovanje majke, jer Jokasta je za njega tuđinka, xénē, pošto sam sebe smatra, u Tebi, kako to Tiresija kaže, strancem naseljenikom, xénos méoikos (452). A rastanak od  „majke“ nije se za njega odigrao po rođenju, na Kiteronu, nego onoga dana kad je morao da napusti Korint, a time i „mali lik roditelja“ (999). Može li se reći da je Jokasta „zamena“ za Meropu i da Edip svoje bračne odnose s tebanskom kraljcom doživljava nalik na sjedinjenje s majkom? Sve opovrgava takvo tumačenje. Da je Sofokle to hteo, bilo bi mu lako da to sugerira. No on je, naprotiv, otklonio sve što bi, pre završnog otkrića, u ličnim odnosima muža i žene, moglo podsećati na vezu između sina i majke.

Žan-Pjer Vernan, Edip bez kompleksa; u: Žan-Pjer Vernan i Pjer Vidal-Nake „Mit i tragedija u antičkoj Grčkoj", Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Sremski Karlovci, Novi Sad 1993.